Srpski književni glasnik

118 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

или доба дана и године, не описујући ближе то место, а још мање спољну природу и појаве у њој. Тако је исто и у Љубише. Он само сасвим у опште напомене: „Био вахат прољетни, а сунце једва промолило иза брда“, или: „Сване ми на врх Тројице; и одмах наставља причање.

Узмите, исто тако, и његова поређења. Он их не бира много; њему је, као и народноме приповедачу, главно да су она тачна; хоће ли она, у исто време, бити и леџа, до тога му је мало мало стало. Ево у каквој он слици, примера ради, износи како је Стевану, када се враћао дома, непрестано била у памети слика Ружина:

„Она Ружина прилика остаде му у памети као удјељана. Сјећај се, ако те је кад љети напала и опекла коњска муха. Ти је дланом тјераш с образа, она прелети на други, ти је опет гониш, а она џип на чело, никад те се проћи. Тако и Стеван тура Ружу из главе, а она се ту удомила и царује, па и кад би тренутак ишчезла, плахом се поврати, као да га прекори гдје је часком заборавио“.

Који би још књижевни приповедач учинио овако неприлично поређење» Али народ се не држи много естетичних прописа; за њега је главно да је поређење тачно; и ако слика јасно казује његову мисао, она му је добра, ако није врло естетична. А оно што је њему добро, добро је и Љубиши, и онај кој би му зато што замерио показивао би само да га није разумео како треба.

Исто тако погрешио би и онај ко би му што забављао што! са стилистичке стране на местима као што је на пример оно када Вукац, решен да, пре но што би издао браћу, пође натраг у завичај и преда се на милост и немилост Шћепцу.

„Жена остане кукајући, а Вук, пошто пољуби најмлађе дијете, које слатко спаваше у повојима, узме струку и дублијере, па пут за уши на освит Недјеље“.

РГ У рукопису поновљена реч: што,