Srpski književni glasnik

Ст. М. ЉуБишаА. 119

И с тим је као и с оним што смо рекли за поређења; народ не бирг много како ће шта рећи; њему је само за тим стало да то каже како ће се оно најбоље разумети, а хоће ли оно бити казано тако како доликује предмету, о томе он не разбира много.

Све ово што наведох може се учинити као да би било погрешка. Је ли то у ствари погрешка» Ја налазим да није. М не само то, него мислим да је добро што је све то шако и да би било погрешка кад не би било тако. Љубиша је, као што сам рекао, народни приповедач; и зато његов приповедачки стил треба ценити онако исто као што се цени стил у народноме причању, не књишким мерилом, него мерилом народним. Што је погрешка, то је одступање од таквога начина причања, причање књишко. Таквих, правих погрешака, у приповеткама Љубишиним мало ће се наћи, свега две-три. Таква је једна погрешка на пример завршетак приповетке Горде, или Како Црногорка љуби:

„Спасоје укопа зета и кћер у једну гробницу; учини им покајање мјесто свадбе; узме Зорку (добру, вјерну Зорку!) у кћер, и с њом удомазити једног Црногорца да га стара његују и мртва часно укопају. Па кад баци на оно трупље прегр црне земље, викне: Моја дјецо! Кад није било суђено да се здружите на овоме свијету, Бог вас удружио и упокојио. па другоме!“

„Зорка је помњиво њивила ружу и љубицу око гроба несретнијех заручника, и чувала да их звијере пе откопа и кости им не разнесе“.

Али то су само врло ретки изузетци; и изузетци који, како се вели, потврђују правило. Можда се јау томе варам, али на мене цела ова приповетка чини утисак као да је ЈЉубиша није, као друге своје приповетке, чуо из уста народних, него је, или сам саставио, или, можда, и прерадио; она, поред свега тога што се на њој познају све особине његовог приповедања, носи у главноме други карактер, и слабија је од осталих, зато што је у њој одступио од обичног својег начина. То је изузетак; и