Srpski književni glasnik

120 Српски Књижевни Гласник.

изузетак који, како се вели, потврђује опште правило: да је његов прави начин причања онај како народ прича.

Има, напослетку, још нешто на чем се треба зауставити код Љубише. То је, језик у његовим приповеткама. Језик! тај није само прави и чист народни, једар и пун снаге, него је он јединствен; речи, реченице, облици, конструкције, слике, све је у духу народном; и да Љубиша у својим приповеткама нема ничега другога, језик би његов сам био неоцењива добит и ставио га у ред великих писаца српских, оних у којих нам се учити како се пише српским језиком. Може, се, истина, рећи да је то језик само једне српске покрајине, провинцијалан. Али и ако је то тако, не треба заборавити да је тај језик, у исто време, и језик наших народних песама; и да ако писцима српским и не треба п'сати у свему тим језиком, он је ипак врело на коме им се ваља запајати чистим народним духом у језику.

Исто су тако и приповетке његове врело на којем ће се, као и на свима великим делима наше књижевности, запајати и крепити истинским народним духом. У томе је прави значај њихов, и у томе величина Ст. М. Љубише као писца.

Др. ЈЉуБвомиР НЕДИЋ.

У рукопису: је иза: језик.