Srpski književni glasnik

МАЋЕДОНСКО ПИТАЊЕ. 128

о „деоби сфера“, на коју Бугари никад нису искрено ни пристајали. Они делокупну Маћедонију (битољски и солунски вилајет са скопаљском санџаком и казом тетовском од призренског санџака) сматрају као чисто бугарску област, чије се анексије привремено и могу одрећи, јер увиђају да је друкчије не могу за себе очувати делу и недељиву, а да се не може страховитим последицама рата с Турском, у коме, у том случају, не би могли рачунати на помоћ са српске стране. Срби су пак ту идеју напустили: прво с тога, што на њој никад неби, због оваких бугарских расположења, могли засновати с Бугарима искрен и трајан споразум, без којега у данашњим „приликама ни једнима, ни другима народна будућност није обезбеђена; друго с тога, што је Маћедонија, она права (битољски и солунски вилајет), и с географске тачке гледишта, као и због других политичко-националноекономских обзира, недељива, те ни Србија ни Бугарска, и кад би успеле увећати се свака својом сфером, не би, као државе, могле имати природне географске границе; треће и с тога, што ова деоба сфера не би могла имати као основу национални принцип који би се напустио, да се прихвати државни разлог, али би онда Срби не само оправдали окупацију Босне и Херцеговине, него би сами признали Аустро-Угарској право на даљу окупацију српских области на Балканском Полуострву. Напуштена, дакле, с ових разлога, та идеја о „деоби сфера“ уступила је место идеји о споразуму с Бугарском на основи заједничкога рада на увођењу рефорама; које би у своме посшупном развоју довеле и до аушономије, као крајњега решења Маћедонскога Питања. Прошиву аушономије Срби немају у начелу ништа, зли само под погодбом, и уз гаранције да не послужи као мост за анексију ни Србији ни Бугарској, него као подстицај за солидарисање економских и политичких интереса, како би се, тим путем, припремило земљиште и за конфедерацију, у којој је једино санкција принципа: Балкан балканским народима.