Srpski književni glasnik

ПНЕ ИМ Ма, а И ЗА С у а

Ситни Прилози. 131

не, то несам. но војак Српски. Послан сам амо да учим прајску службу, био сам пре два месеца у Берлину у Краљевој Гарди, а сад сам у Ерфурту у војеној школи. Ето то вам је сва моја историја, служим прајског Краља и носим њихову униформу, од пре бејах међу простим војницима, а сад сам међу прајским благородницима, гледам како се изображавају, слушам како их уче да је краљ њина светиња којем верно морају служити, — све то гледам и слушам, па благодарим Богу што сам Србин, јер код нас се служи прво Роду, па онда којем другом. Ето тако је овди, па онда није се ни чудити оној великој мржњи између цивилиста и војника.

Молио би вас, да ми ако вам угодно буде и и за идућа три месеца „Даницу“ шиљете, а ја ћу вам новце што скорије послати. Истина да солдату слабо ко верује, ма он колико му драго о својој части уверавао, опет зато ослоните се на моју Српску а не војничку реч. Та зар само они, који шарене аљине носе имају у себи више части, но остали свет2 Не, и ако сам солдат, опет тог убеђења не могу да будем. Па најпосле и ако је се међу дрљавим Швабама или другим којим то убеђење увукло, зашто онда да ими Срби тако што присвајамог Не знам кад ће мо се једном мајмунисања опростити, и обазрети се на оно што је за нас боље и практичније, а не скоро сваке године кројити капе за Српске војнике, — ал вере ми неће никад швапска или вранцуска капа Србу доликовати!

Е сад је време да се с вама опростим, јер морам на службу. Желим вам да с осталом браћом у здрављу Христово рождество пропратите.

Ваш Владимир ВАСИЋ. Ево вам моје адресе: Ап деп М]адаштиг Мазиз Рт ећзетазсћеп Олег азртап! п дег Кпеоззећше 21 Епшт!. Т. Остојић.

9%