Srpski književni glasnik

ИЗ НАШЕ СТАРЕ КЊИЖЕВНОСТИ.

(Ми смо раније имали обичај доносити одломке из наше старе књижевности, као „Надгробну реч деспоту Бурђу Бранковићу“ од анонима, „Српски Књижевни Гласник“, УШ, 136), „Тестаменат деспота Стефана Бранковића“ од Стефана Бранковића (УШ, 618), „Похвалу Кнезу Лазару“ од Јефимије. Како је обичај добар, то га не треба пустити да „погине“; с тога и ми хоћемо сад да наставимо поменуту серију одломака. Овога пута доносимо „Муку блаженога Гроздија“. То је лепа и занимљива приповетчица у којој се описују штетне особине вина. Приповечица је у шаљивом тону (велика реткост у нашој старој књижевности!), и у облику једне травестоване легенде светаца. То је пародија светачких житија као што је и „шаљива и доброћудна пародија оног замршеног апарата византинских чинова и титула“. Приповетка се налази у византинској књижевности; ко ју је писао, не зна се, само се мисли да је ту постала већ у 12 веку. У нас је само превод с грчкога; најстарији рукописи у којем се она налази, јесте из 16 века. Име преводиоца је остало непознато. Тај нам је превод штампао Ђ. Даничић у „Старинама“ (књ. П) 1870, а Г. В. Јагић је у свом „Архиву“ (књ. [) 1876 написао расправицу „Сопдетпано пуае“, у којој је поредио наш словенски текст с грчким оригиналом.

Наш сарадник Г. М. Б. превео је ову приповетку са старословенскога, држећи се што може