Srpski književni glasnik

136 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

љиве осредњости и са пријатним хумором, али без праве и јаче уметности, не приказује достојно песничку особеност једног од најбољих приповедача наших. Да она, поред тог, није ни врло карактеристична по живот српског сељака, лежи већ у природи њезина предмета, и. могло је бити само један разлог више да у овај зборник уђе који други рад Милована Глишића, обележнији и за његов рад и за народни живот у Србији. И међу радовима Сима Матавуља, баш у низу Из Црне Горе и Приморја, могла се лако наћи боља ствар од Свеше освете, једне једва осредње и нешто шаблонске скице о крвној освети, којој се, међутим, не сме одрећи извесна етнографска занимљивост. Тек трећа српска приповетка у књизи Г. Дитериха, Лазаревићево Све ће шо народ позлашиши, замста ице у ред класичних ствари наше лепе књижевности и с тога згодно пристаје у антологију балканских приповедака.

Него кад је реч о древодима српских ствари, онда је за нас од врло блиског интереса питање о њиховој тачности, и језиковној и уметничкој. У том погледу ми имамо разлога да будемо скептични, јер код страних пријатеља наше књижевности је добра воља који пут већа од познавања српског језика и потребног обзира према његовим особеностима. Нарочито је адекватно превођење народних израза тежак, каткад неизводив посао, и када се иначе глатки преводи српских приповедака, одабраних за ову збирку, упореде са оригиналима, види се да томе послу нису сасвим дорасли ни Г. Карл Дитерих и његови сарадници. Има ту сразмерно велик број бледо или чак погрешно преведених места, недозвољеног додавања и без разлога изостављених партија,и ја сам приморан да, без обзира на скупоћу простора овде, наведем приметније недостатке, који кваре смисао или бар слабе ефект оригинала. У преводу Глишићеве приповетке учинио је Г. Дитерих, између осталог, ове крупније погрешке: одмах друга реченица: „Учитељ Грујица, није, да рекнеш, од оних старих, што још не могу да оваришу у овим новим