Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 139

стављао или додавао. Одмах с почетка изостављена је реница: „школа је на врх села“ (страна 36 у Глишића), затим на страни 38: „сву је собу окитио свакојаким тицама“, на страни 47 читавих пет редака: „Навалише гости питати га, шта је то тако лепо и ретко. Он им се стаде хвалити, како има нешто што нема ни у кога! А гости се чуде, Боже, чуде, чуде! Поп једва чека да се врати црквењак, само да их изненади“, а на страни 54 још једном толико: неких десет реди из занимљиве тужбе пола Вујице, која и иначе губи сву своју смешну оригиналност у преводу Г. Дитериха. Томе на супрот, речима: Ртагтег и Гећтег преводилац у диалозима доследно додаје именицу Непг.

Преводећи Све ће то народ позлапшти („ОПаз Уојк ут 5 уегеојдеп“), Г. О. Франц, који станује у Београду, учинио је мање погрешака него сам издавач у претходној новели, али његове грешке нису мање од Г. Дитерихових. Оне су, на против, добрим делом чак још и грубље, јер су вулгарније. Два-три примера од те најгоре врсте: већ у уводним редовима стоји: еппеп Азб ај5 З[осК !п дег Напа за ово: „заметнувши прут на раме“ (страна 62, 114), после, Ођепешпап! за „потпуковник“ (можда је то штшампарска погрешка место: ОђегзНешпап, даље: Фе уопПе, Кете За ш, дег ап ђееп Зенеп оезшле 5ећпштђал за: „пуначки, малени, с обе стране пострижени бркови“ (страна 65, 116), затим, Фе стаџеп, пишејотоззеп Апсеп за „осредње смеђе очи“ (1д.), пасћдет ег зеп Ргенсћеп аизоекјори за: „пошто истресе полић“ (страна 72, 123), вишег дег Уаппе за речи: „за кацом“ (страна 75, 126) и етеп Рикагеп за „неколико дуката“ (страна 79, 131). Врло је несрећно проведена ова реченица: „А кола закаче; па стражњи точкови остану пред капијом, а мајстор у капији, а сандук њега по глави, а предњи точкови код ора, а кобила пред кућу... (страна 73 код Лазаревића). Г. Францов превод је ово: Ађег да 5655 Чег Масеп ап, Фе Нипегтадег Бјеђеп уог дет Тог, дег Мебјег шт Тог, ЧФег Качјеп Шт аш! деп Кор;, Фе Могдеггадег ђетт Адег