Srpski književni glasnik

140 Српски Књижевни Гласник.

орао — орах!) ат Наџзе ипа Фе Зе Јаши 15 Наиз (страна 125). Као што се види, Г. Франц је ту са орао и орах (ора) имао сличну несрећу као пре три године Г. Бекман са враш и враша! Уосталом, он је починио још неколико замашних омашака, но те су бар разумљивије и не руше посве смисао оригинала: „са урођеним господством“ — 1 Чет 6бИисћеп ћосћјаћтепдеп Топе (страна 65, 116), „с толико непобитног разлога — ти 50 ипегзсћ Шетсћег Етгпућашокен (страна 68, 119), „очајнички покушај да разагна чаму — ет уеггуенеНег Мегзисћ зеегзена (страна 68, 119), „Еј ти, слепи мишу!“ — „Не да, ди Машхушт!, „у живим бојама“ — 1п деп зсћуагхецјеп Рагђеп (страна 78, 125), „преврташе мисли да просије из њих оно што је тако црно“ — ег |ез5 зеше Оедапкеп 1п дег Мегсапосепћен штћетзећуенеп, шт фЧје апчјетеп Мазопеп, мејсће фп ђезсћјејсћеп моШеп, 21 ђаппеп (страна 74, 126), „на својој периферији“ — 1 заплет Оехмуејо (14. и тако даље. И Г. Франц је изостављао, али он себи у том погледу није дозволио толико као Г. Дитерих и, видећемо, Г. Дорић. Од реченица, брисао је само завршну: „Можете му, ако ћете, уделити. Ово је мој прилог!“ Но изгледа ми да шиме приповетка у преводу није изгубила ништа. Али, у толико више —- другим.

Г. А. Дорић. преводилац Свеше освеше, олакшао је себи посао врло смелим брисањем повећих партија, а своје евентуалне дужности да немачком читаоцу-лајику под звездом нешто протумачи, лишио се тиме што је произвољно изостављао особна и месна имена, заменувши све то са неколико безбојних фраза и каткад усиљених прелаза. Излишно је нагласити да озбиљан преводилац другчије поступа. Тако, на пример, у Дорићеву преводу, нема одмах причина почетка, ма да би он, уз малу припомоћ Србина-преводиоца, немачком читаоцу сасвим добро дошао за разумевање оног што следује. Исто тако има пространијег изостављања на 16, 19, 20, 21, 22, 24, 26, 27, 30 и 34 страни Матавуљеве књиге, а страна 28