Srpski književni glasnik

"7. ма ~ Уа 57 ПН Њ 54“ 206 а УУ

142 Српски Књижевни Гласник.

људима“ код њега је нервозан испад: „Е5 15 сепше, ди му 8Е писћ моћ] агеегп, писћ деп Гешеп уегга[еп 2“, израз: „кад се угрије, учинио би све што му је по вољи“ у преводу значи: мепп ег чсћ егеПет, 14551 ег зсћ пасћ! ђезапШоеп (страна 16, 136), Матавуљев слободни цитат: „А заодио се „„један српски соко, ударио на се дибуи кадиву““ — бан Страхиња сушти“ бледо је преведен: Ет уаг сеКјетдећ ле еп зетаасћег Неја ап Ригрш' ипа Зат! (страна 21, 140), Јагошев удивљени усклик: „Кучи су ти стари, речег Види се, види чојковићки траг!“ изгубио је цео ефект у овом преводу: Пеше Мопаћгеп (па) аш5 дег Еапие Кшзећ, заоз! диг Паз 15 ађег етпе уогпећте Еапине! (страна 23, 141), Мињино признање: „мило ми бјеше осветити стрица“ нешто је друго него: е5 маг ти ете РИсће, деп Оћејт 21 гасћеп (страна 33, 148), а кад он свога побратима зове: „ходи самном да ми очи склопиш,„, онда то јамачно не значи: Котт је, уеђштде пит Фе Апсеп! (страна 96, 150). — У преводу српских прилога Из балканског буџака има — ја то радо истичем — и много срећно пренесених места, која савршено одговарају оригиналима и која се пријатно читају. Но учинити, с друге стране, на непуних тридесет листића преко сто грешака које сметају, то је, чини ми се, знатно више него што може да поднесе она позната извина о несавршености свега људскога. Уз то природна је ствар да таква површност у превођењу, која има свој крајњи извор скоро увек у капиталном незнању или једног или другог или — оба језика, не остаје никада без судбоносног уплива и на уметничку вредност преводиочева посла умањујући тиме у врло осетној мери његову иначе лепу заслугу.

Достојно завршује ову збирку балканских новела један бугарски прилог: топла, веома импресивна скица Стари Јоцо изгледа од симпатичног Ивана Вазова, у течном (да ли и тачномг) преводу Г. А. Дорића. Рођен 1851 године у Сопоту, Вазов је данас можда најзначајнији, но свакако најпопуларнији међу савременим бугар-

Го