Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 143 ским белетристичарима, и по немалом броју добрих превода довољно познат и у нас. Његова прозна дела претежно имају патриотски смер и нису увек без одвише јаке тенденциозности, али јак социалан смисао, брижљива обрада, полетан језик и лепа искреност осећања дају им махом обележје сазреле уметности, која је отмена у својој простоти. Поред неколико књига песама („Тужба Бугарске“, „Гусле“, „Под нашим небом“), Вазов је досада издао низ завичајних приповедака („Потези и боје“, „Хаџи Ахил“, „Чувено и виђено“) и два романа са добро смишљеним насловима Под игом и Нова земља. У малој причи, која у Г. Дитериховој књизи представља лепу бугарску књижевност, он са ненаметљивим родољубљем и тихим лиризмом ефектно црта једног старог брђанина који, слеп и сиромашан, али крепак и одушевљен, с вером и поуздањем у лепше дане, поздравља младу слободу своје домовине. Врло су јаки мали призори кад старац, прожививши век у црном ропству и ослепивши пред руско-турски рат, после ослобођења поносно милује еполете окружног капетана, тог „бугарског паше“, усхићено љуби сабљу обичног војника и побожно слуша тутњаву бугарске железнице која победоносно јури кроз његова брда. Кад из далека зазвижди локомотива, он брзо оставља сваки посао, пипајући пење се на стрмне стене и машући капом према влаку, раздрагано поздравља у њему нову Бугарску. Људи се, најзад, навикли да га сваки дан у одређено време виде на стени и осмехом говораху: „То стари Јоцо изгледа...“ Иван Вазов је у те и такве сцене унео толико сунчане символистике и устрепталог осећања да су оне постале ситни, но карактеристички докази да бугарска књига у њему има једног представника, који је готов уметник.

Прегледали смо збирку, коју нам Г. Дитерих дао Из балканског буџака, и ја морам завршити са примедбом да она оставља доста мешовит утисак. Већ сама идеја да се у једну малу свеску споје производи тако неједнаких књижевности као што су, упркос издавачеву