Srpski književni glasnik

РОУ

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 151

зачуђено и с неповерењем слушају испавани становници пижег сталежа необичног за њихово ухо „грађанина“ с његовим правима и дужностима. Захваљујући великом полету и одушевљењу за литературу и јавно мњење, које су са пажњом слушали — откривена је „епоха великих рефорама“.

Све духовне снаге руског друштва улазе у литера-

туру, — зато што још није било могућности, да сео развије, обилан друштвени. рад. Херцен, Чернишевски, Доброљубов, Тургењев, Гончаров, Островски — као

светле групе звезда сијају у свима гранама науке и уметности обновљене Русије. Али се наново хоризонат помрачи, реакција је преклилила, како каже песник:

За. Вет рановременљта мђрБг Терали прежнје размђрвг И ељ трескомђ патилисе назадљђ...

Седамдесете године Г. Венгеров назива „епохом развића алтруизма“. У то време ступа на позорницу не човек који припада и трговачком и радничком сталежу — жесток опозиционар — нихилист, већ „племић покајник“, који тражи опроштај од народа за вековне грехе своје класе. Ова тежња савршенству личности огледа се на литератури: „Улазак у народ“ одвлачи од литературе боље снаге. Од „мужичких“ белетристичара издиже се само један — Гљеб Успенски. Друга два већа писца Гаршин и Корољенко — огледају свој таленат на општој епоси. Теоријска проповед о новом терету подстиче интересовање за друштвене науке, заједно са мистичким клањањем пред народом. Вође-теоретичари покрета постају П. Л. Лавров и Н. К. Михаиловски. Са алтруистичким струјама 70-тих година Г. Венгеров је тежио да споји радове Достојевског и Толстоја, заједно са Салтиковим-Шчедрином, трију великих талената које је дала епоха.

Напослетку 80-те године означио је као „епоху разилажења и клонулости.“ Овај таман период г. Венгеров