Srpski književni glasnik

152 Српски Књижевни ГЛАСИИК.

назива „Побједоносцевски“, дајући заједно с тим јасну карактеристичку „великог инвизитора“ са његовим опскурантским погледима средњих векова. Али у Побједоносцеву Г. Венгеров види само једну страну реакције, што је она била не само душевна него и друштвена. Идеали постају детињасти и смешни појмови, срећа светске каријере — ето то је свети циљ који оправдава сва средства и морално понижења. Друштвени литературни живот Г. Венгеров назива и „периодом Чехова“, као главног представника Русије „увеле и слабе воље“, у периоду њене „помрачене среће, очајне и безнадежне туге“,

У глави „Почетак препрођаја“, оцењује. деведесете године. Клија и цвета „отрован јалов цвет“ — декадентство. У осталом, одричући га безобзирно, Г. Венгеров признаје да се декадентство „у последње време тако променуло, да се не може познати и створило правац, у сваком случају, јасан и интересантан за литературу“. Али у том случају, оно је, давши почетак овом јасном и интересантном „руском модернизму“ — очевидно несмишљено названо „отровни јалов цвет“. Г. Венгеров напада на декадентство, очевидно зато, што оно руши идеју Г. Вегерова о руској литератури, као изразу друштва. Али идеалишући и узносећи личеост, декаденти самим својим презирањем друштва, нису ли и сами служили тој истој идеји, гајили идеје о друштву као о некој чистој и облагорођеној идеји 2..

Друга половина двадесетих година карактерише се као надолазак друштвене храбрости. Тежња ка пуном живота изражена је у Марксизму. На уметничком пољу, као пророк, јавио се Горки. Свим својим друштвено-политичким и књижевним радовима, Горки се појављује у историји литературе као човек који пева моћну песму „о лудостима јуначних“. Овим речима свршава интересантан, али на жалост у последњем делу кратак, опис новије литературе. Основну идеју „Црта“ Г. Венгеров је дао у предговору, рекавши, да је имао намеру да да слику књи-