Srpski književni glasnik

МАЋЕДОНСКО ПИТАЊЕ. 45

је права анархија. Углед турских власти је тако ниско пао, да њезини представници нису у стању ништа радити против арбанашких зулумћара. Ако им не подноси да овим зулумћарима буду јатаци, представници власти морају да се задовоље улогом равнодушних посматрача њихових недела, иначе губе положај. Немогући издржати притисак ове анархије, Срби све чешће траже спаса животу у емиграцији, остављајући своје домове и имање Арбанасима. Пред страховитим последицама којима води ово лагано нестајање Срба из класичне им постојбине, Србија није могла остати равнодушна, у толико мање што је ова стална емиграција и њу саму излагала материјалним жртвама и моралним и политичким штетама. Она је морала интервенисати, тражећи дипломатским путем да се овој убиственој анархији у суседној области турске царевине стане на пут мерама, којима би се Арбанаси укрошили, властима поврашили углед џи моћ, а законима обезбедила тачна, строга и Правсдна примена.

И ако су ови захтеви и скромни и праведни, турска влада се ипак врло тешко решавала да их задовољи, и кад се најзад 1901 године видела принуђеном водити рачуна о енергичном настојавању српске владе, коју је у овом питању одсудно помагала руска дипломација, турска влада се прихватила мера које су се у брзо показале као палијативне: њима се зло привремено ублажавало, али се нису дефинитивно уклонили узроци који су га изазвали. Смењени су били неки виши турски чиновници, ухваћени, и прогоњени неколики од најпознатијих арбанашких зулумћара, увећани гарнизони у некојим важнијим центрима као опомена Арбанасима да мирују. Стање се одиста овим мерама у неколико поправило, управо толико да је почело бивати сносно, али је Србима оскудевала вера у трајност овога поправљања, јер није било јемстава да се зло неће повратити. И доиста већ у 1902 почињу, као реперкусија револуционога врења у Маћедонији, на ново отимати маха у Старој Србији арбанашки зулуми над тамошњим Србима. Још се једном показало, да се пали-