Srpski književni glasnik

МАЋЕДОНСКО ПИТАЊЕ. 47

такве мере прихвати и изведе. Њезини су државници познати са своје умешности у изигравању рефорама, за које су давали обећања да ће их извести.

Кад се, дакле, српска влада, решила 1902 године поново интервенисати у корист својих сународника у Турској, она се, није више могла задовољавати палијативним мерама, него је, водећи рачуна о свима овим узроцима, морала тражити за поправку њиховога положаја, радикалније море, које се ни у чем не би косиле са суверенитетом Султановим и интегритетом царевим. Те је принципе европска дипломација огласила за неповредне и с тога се о њих нису смели грешити они којима је њезина помоћ била потребна. Др. Михаило Вујић, тадашњи председник српске владе, упутио је у септембру 1902 године, српскога посланика у Цариграду, да једном енергичном нотом упозна Високу Порту са ситуацијом у Старој Србији и у северо-западној Маћедонији, где је словенски живаљ такође у додиру с арбанашком, и да јој том приликом, у интересу добрих суседних одношаја и мира на Балканском Полуострву, скрене пажњу на потребу ефикаснијих мера којима би се поправило стање Срба у тим странама. Једнима би од ових мера имао бити задатак: обезбедиши, у иншересу пи саме Турске, као и хришћанских јој поданика, правилну и праведну примену данашњих закона; другима — побољшаши данашње стање реформама, за које би се, ослањајући се на члан 23 Берлинског Уговора, нашло да су подесне. Први би се задатак, по мишљењу српске владе, могао постићи: 1, разоружањем Арбанаса или, ако би то Турцима било ма из којих разлога немогућно, онда 00пустити и Хришћанима, на основу права теднакости, признатога им Хаши-хумајуном од 1856 године, да могу слободно носити оружје, како би се имали чиме бранити у случајима, кад су власт покаже немоћна или неспособна да им укаже дужну заштиту; 2, смењивањем и кажњавањем представника власти који су се компромитовали или невршењем закона или везама са зликов-