Srpski književni glasnik

59 Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

десет и пет година. Онда је, вели он, било само вештачких плодова, које није ранила завичајна земља, који нису сазрели под домаћим сунцем и који се брижљиво чували од додира са самим народом. „Та књижевност била је искључиво у рукама аристократије, којој је социално и народно осећање било сасвим страно“. Тек је осамдесетих година отпочела свуда једна књижевно-народна реакција: пронашли су народ, удубили се у његов начин мишљења и осећања, изучавали његов језик и узели за узор његове песме. Настаде и у балканској новелистици период песничког реализма и тиме доба оригиналности. Приповетка из сеоског живота, у којој је откривен шарени свет народног бића, развила се најраније и најјаче у Срба, који, на послетку, имају и највише народно песништво, затим дођоше Румуни, историјски и социално оптерећени још јачим притиском, и тек њима је следовало најстарије културно племе Балканског Полуострва, Грци. Код Бугара, којима скоро сасвим недостаје народна традиција и чија народна поезија естетски не стоји високо, постала је приповетка са села доста рано, али у своме развитку није држала корак са новелистиком суседних народа.

Неоспорно је да у овим примедбама Г. Дитериха има доста истине, но осетна погрешка његова разлагања је произвољно идентификовање унутрашњих и спољашњих околности, у којима су постале модерне књижевности појединих балканских народа. Јер оно што важи за Грке или Румуне не мора, а често и не може, бити тачно кад је реч о јужним Словенима на Балкану, и обратно. Исправно је, на пример, да је румунска лепа књижевност у почетку стојала под безусловним утицајем „француског укуса“, али је претерано рећи то исто о нама. Можда је, надаље, у ново-грчкој новелистици тек пре два деценија настао самосталан рад позванијих писаца, али у другим балканским литературама он је свакако старијег датума. Може бити да је у недавно доба румунске олигархије њихова књига била у аристократским рукама, али то ја-