Srpski književni glasnik

1 „~ Тед “У Ба ЕУ

54 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

грчког приморја, са својим свакодневним пословима, бурним празниковањем, празноверним женама и несвесно гордим људима, који презиру наученост и свој животни задатак гледају у мушким делима јуначког паликарства, тога скоро романтичног остатка једне велике прошлости. Паламас је успео да у вешто наслаганим бојама изведе лагано умирање осакаћеног Митроса, који се грози живота са крханом ногом, и да са добром силуетом спољашњег колорита појави злосрећног, али племенитог паликара да обележје нечега типичног. Г. Дитерих означио. је овај рад Костиса Паламаса као најбољу ствар међу ново-грчким приповеткама, које цртају народни живот, и ја бих хтео нарочито да истакнем да у његовој новели нема ничега што би чинило утисак израчунато поучне „слике са села“.

Скоро исту вредност, али посве другчији мотив, има Зелени бадањ, необично пластична приповетка М. Каламаса, једног врло младог човека, (рођеног 1885 године), од којег његов немачки преводилац веома много очекује за ново-грчку новелистику. Са интимном психологијом оцртан је ту Јори Стамос, полуманити сеоски „пророк“, који, сломљен животом и оним што је рђаво у њему, лудачки живи у једној распаднутој кући крај црнозеленог, ћутљивог потока и мрзи успомену свога оца, јер се овај смејао кад се он зачео. Он излази међу људе, на сајмишта, прориче стизање новог времена, шаље патријзрху тужбе против владике, и враћајући се дома, прети да ће удавити своју матер, која само бесвесно седи на прагу, никог не пита и ником не одговара. Суморна приповетка прожета је саркастичним болом једног сензитивног песника, и у својој обради много подсећа на Г. Борисава Станковића и његове „Божје људе“. Уз то је више него вероватно да Каламас стоји под непосредним, врло свежим упливом Максима Горког и његових епигона, —- један уплив, који може бити добар, али очигледно задржава индивидуално развијање његове уметности.