Srpski književni glasnik

56 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

књижевности за Румуне од прилике оно што је у нас пијан тишапаз — Јанко Веселиновић.

Родом Ердељац је и Славићев млађи друг, Александер Влахуца, (рођен 1859). „Његова делатност — вели један познавалац румунске књижевности — има два јако различита правца: као лирски песник, Влахуца је с почетка био очајан песимист, али у својим прозним радовима поступно се претвара у оптимиста. То има своје објашњење у томе што његова лирика стоји сасвим под упливом познатог песимиста Еминескуа, чији је ђаки непосредан наследник. У прози, где је више свој, он доследно сам руши свој лирски песимизам, али зато ствара дела, која иду међу најбоље што румунска књижевност има. Овамо спадају збирке његових приповедака Часови разоноде (1899) и У воденом виру (1901), нарочито пак чудна му књига о Сликарској Румунији (1902), у којој је посве изневерио песимистичку школу. Са романом има, као и Славић, мало среће. Данас живи као управитељ једног девојачког пансиона у Ердељу“. Него Влахуцина приповетка, коју је Г. Дитерих превео, врло је незнатна ствар. Како се Илинка удала у друго село — отуда наслов: У шуђини — и тамо била несрећна, како ју љубоморни муж тукао и како се она, трудна и сулуда, најзад обесила, испричано је са тако мале емоције и у тако сувом тону безбојног каталоговања да и ствари иначе обичне и разумљиве постају управо немогућнима. Читава ствар, при том, не садржи ни довољно момената, нарочито обележних по народни живот ердељског Румуна и то, разуме се, још мање оправдава њезин улазак у књигу Г. Дитериха. — Барбу Делавранча, трећи румунски приповедач, зове се својим правим именом Стефанеску, (рођен 1858), и један је од вођа данашње румунске политике. „Као новелиста, он је у почетку своје предмете црпао искључиво из аристократских кругова, у којима се као посланик и градоначелник Букурешта кретао, те стекао један нарочити глас са новелама Сулшаника и Трубадур, у којима је живом фантазијом