Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. Зе

и богатим стилом описивао врло романтичне ствари. Но доцније напустио је сасвим фантастични романтизам и 1893 године издао своје /Таразише, чији је садржај означен већ у наслову. То су му најбољи радови, писани реално и народним језиком. Од 1895 године амо повукао се посве са књижевног поља и сада је само адвокат и политичар“. Као Влахуца, и он има несрећу да у Г. Дитериховој књизи буде заступљен са једним слабим пригом. „ЈБуди, кад немају посла, стану се свађати“. Овај став, ни леп, ни нов, ни сасвим тачан, стоји одмах у почетку његове приповетке Удовице, и све што је иза тог казано о сусеткињама које се посвађају и опет помире, чини јасан утисак да је само додано да би могло бити практи чан пример за један у напред истакнути морал. Није тешко опазити да Делавранчиној приповетци недостају скоро све природне претпоставке уметничке новеле: неусиљена ситуација, јединствена карактеристика људи, пластична илустрација њихове средине, отменост ефекта и, можда у првом реду, плодан мотив. С друге стране, ваља истаћи да два-три места, изведена лако и без театралности, имају " непосредну драж ненамештене идиле и самој причи местимице дају интимни утисак малог, меканог пасторела. То, разуме се, још не би било довољно да учини потребним превођење целе новеле, и мени се чини да је ту етнографски обзир за Г. Дитериха био једино меродаван. Јер Делавранча је вешто описао неке обичаје румунског сељака и можда задовољио стручног етнографа. Друго је питање да ли је то, у исто време, довољна утеха и за књижевну критику.

(Свршиће се)

Илија ИВАЧКОВИЋ.