Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 59

или чак и народног песништва, али не уметности. У Београду живе и раде један до другог Бока Јовановић Србијанац, Мурал Далматинац, Урош Предић Војвођанин, Вукановић Херцеговац, Роксандић Личанин, и други, и под којом се титулом могу они ујединити до под опћом српском или јужно-словенском; а исто је тако и код Хрвата. Све да и није овако резоновање логично и патриотско, само стање ствари, да кажем невоља, морали би га наметнути нашим уметницима. Јер није могућно, да приређивачи београдске изложбе не увиђају и сами, како су без „Ладе“ немоћни; они најбоље знају, да су од оних сто и педесет слика две трећине изложене по невољи, као што знају и то, да су исцрпли све изворе, да би створили оваку изложбу: Ту је и покојни Крстић са познатим и непознатим радовима, и ту су старе слике старих сликара, с којима се већ одавна не може рачунати, и само пркос био је у стању да здружи наше сликарске ветеране, који су портретовали још нашу бабу кад је полазила за нашег деду, и наше најрадикалније сликарске елемепште. Али и од младих сликара све је ту што се год нашло, и познато и непознато, и ново и што су још за школу радили. Они су се користили издашно првом изложбом; али шта ће до године, на другој изложби, кад буде требало све ново изложити! Бољи радови на овој изложби и све боље што буду ови уметници из године у годину створили, таман би приличило за допуну српског оделења на изложбама „Ладе“, у којима су Срби према осталима бројно и онако најслабији. Лепо би ·било, кад би они то увидели пре него што их невоља натера, те кад би се и далматински Хрвати и ови наши београдски уметници споразумели са својим секцијама „Ладе“; и лепо би било, кад би „Ладине“ секције драговољно и широких груди примили у своје коло своје другове, као да није ништа ни било.

Простори у новој основној школи код Саборне цркве доста су подесни за изложбу. Собе су видне и улаз при-