Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 69 песму из Алачевића, као и песму „Смрт мајке Југовића“ и песму „Бог ником дужан не остаје“. Разлози Г. Андрића, у кратко сведени, ови су. Алачевић недоследно, на пет разних начина, бележи презиме Мрњавчевића, а Вук доследно и правилно. Да је Алачевић узимао од Вука, он би правилно преписао једну тако важну ствар као што је презиме; Вук је преписао из Алачевића, и онда је поправио и доследно ставио. Познату песму о Хасан-агиници опат Фортис чуо је у икавском наречју; песма у Алачевићевој збирци штампана икавска је, и може се претпоставити да је Вук мењао текст да би, после пренашања у ијекавско наречје, добио потребан број слогова; најзад, „Смрт мајке Југовића“ и „Бог никоме дужан не остаје“ такође се, готово дословце, находе у Алачевићевој збирци. На основу свих ових „непобишних доказа“, Г. Андрић је „пошпуно увјерен“ да се Вук послужио Алачевићем, не казавши правога извора.

Ако је на основу оваквих „непобитних доказа“ Г. Андрић дошао до свога „дубоког увјерења“, он одиста није велики пробирач у доказима.

Пре свега, о целој овој ствари могло би бити озбиљне речи, када би било поуздано да је Алачевић целу своју збирку написао пре Вукове. Међутим, његова збирка писана је „течајем многих деценија од конца ХУШ. вијека па све до средине Х1Х-тога“. Дакле, Алачевић је бележио своје песме и у доба када је Вук у велико био издао своје главне збирке у којима се поменуте песме находе. Исто онако као што Г. Андрић претпоставља да је Вук те песме узимао из Алачевића, исто тако хронолошки је могуће да је Алачевић преписивао из Вука. И тај случај не би био усамљен. У другој збирци млађега Алачевића, има, како Г. Андрић вели, песама које су очевидно преношене из Вука. Други, силом извучени доказ Г. Андрића да је песма првобитно била икавска, и да су икавски облици правилнији и лепши, могла би се довести у сумњу тиме што у икавски забележеној песми код Алачевића има ијекавски облик