Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. 71

родна и књижевна будућност у што бржем и потпунијем међусобном прожимању и саједињавању. М ако игде бедна и неинтелигентна националистичка самохвалисања, искључивости и инаћења немају места, то је у једној тако чистој, озбиљној и високој ствари као што је књижевност. Али код извесних хрватских писаца то се схвата да је оно што је хрватско само хрватско, а оно што је српско у исти мах хрватско. Г. Др. Томо Матић написао је у последњим свескама „Агсћу Шг зјамтасће РАћПојогле“ опширну и мало оригиналну расправу „Ргтозрег Мептее 5 Музннсаноп КтоаНзсћег МоЈкаНедег“. У њој се говори само о хрватским народним песмама, и ако их сам Мериме сматра као српске, и ако се ту пева кнез Лазар, „го! де Зегује“, и ако Гете говори о њима као искључиво српским. Тако исто Г. Андрић о „Смрти Мајке Југовића“ вели да се „чује само на чистом хрватском територију“, и њу и „Зидање Скадра“, две песме чисто српског историјског колорита, проглашује за хрватске!

Није без интереса поредити то схватање Г. Андрића са схватањем изнесеним у истом броју „Оаза Мансе Нг. уавке“. У књижници хрватских средњешколских професора издао је Г. Др. Бранко Дрекслер „Ттабгапе пагодпе рјезте“. Непотписани оцењивач говори о овој књизи, хвали њену солидност, али јој замера — „српски карактер“: „Кад хрватски ђак проучи ову књигу, он ће и нехотице доћи до увјерења, да су народне јуначке пјесме заправо само српске. А, како и не би дошао, кад му се турају у руке само бајке о царици Милици, о Лазару, о Милошу Обилићу, о краљу Вукашину, о Урошу, Вуку Бранковићу, војводи Владети, Ђурђу Смедеревцу, о Јакшићима, о Змај-Огњеном Вуку, о Косовки дјевојки, о мајци Југовића и о којечему другом. М не само то, него сав хисторички коментар забавља се готово једино српском повјешћу“.

Као што се види, у једноме листу, у једном истом броју, проглашују се „Зидање Скадра“ и „Смрт мајке Југовића“ за песме хрватског порекла, и напада се један