Srpski književni glasnik

Кнез МилошЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА. 919 Узмимо, прво, народне буне. Каже се, Милош је имао противника на све стране; народ је био незадовољан његовим режимом; шта природније онда, него да његови противници покушају побунити народ противу њега, и да се овај да побунити. Али, баш и кад примимо ово на први поглед тако природно објашњење народних буна, ми опет остајемо изненађени оном великом лакоћом са којом су се буне дизале. Изгледа да је довољно да један човек коме народ верује, локални старешина или иначе какав угледан човек, позове народ на буну, па да народ одмах уза њ пристане. На буну се иде тако лако као на мобу; народ изгледа стално у бунтовном расположењу, готов да се на прву реч запали. Четничке навике живе у њему и после свршеног устанка; ти људи који су научили да противу турског зулума одмах хватају за пушку, хватају за њу инстинктивно и сада, кад озлојеђени поступцима својих националних власти.

Исто тако и у хХајдучији морало је бити доста овог устаничког атавизма. Рђава управа и велики порези нису у стању начинити хајдуцима оне који немају природне склоности за то. Одметање од власти, крађе и убиства. јесу врло примитивна средства народног отпора, која нису управљена само противу рђаве владе, него још, и поглавито, противу државне власти и правног поретка. Та су средства могућна само код оног народа код кога се државна идеја и правна свест налазе још на врло ниском ступњу. Колико је хајдучија била последица рђавих нарави, види се најбоље по оним мерама које су противу ње помогле. Она није сузбијена никаквим административним реформама и никаквом либералном политиком, него до суровости строгим репресалијама. Као год сви наступи по. дивљавања и анархије, тако се и хајдучија лечила мачем и огњем.

Велика је заслуга Гавриловићеве књиге што је једном масом докумената обелоданила да стварање националне власти у ослобођеној Србији није био ни најмање лак посао, и да је Милош у својој борби са народом био исто