Srpski književni glasnik

928 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

чудили како се она брзо навикла на наше обичаје и како је већ после не пуне године дана показивала ис: крене симпатије према свему, што је српско. Ми смо је сматрали као нашу кћер и толико смо је заволели да смо дуго осећали као неку празнину, кад је напустила Београд за навек. У њеном стану опет скупљали су се њени другови и другарице. Она и њена мати биле су, истина сиротног стања али им је зато ипак у кући било лепо и удобно. Чести гости у кући Јеленскиној били су Цветић, Тоша Јовановић и његова госпођа, Матија Бан, Љуб. Каљевић, Јенко, Др. Милан Јовановић, ован Бошковић и још многи одлични људи, који су у оно време заузимали највиднија места у нашем престбдничном друштву. Нарочито су Јовановић и Бошковић много на њу утицали, те је она временом почела осећати као да је рођена Српкиња. За Бошковића се говорило да јеу њу заљубљен и да хоће да је узме за жену. Да је тако нешто морало бити и да је нарочито она желела да пође за њега, то смо знали од ње. Зашто се ова ствар, која је онда дала повода многим сплеткама од стране заинтересованих, није свршила, не знам, али је свакојако била штета за све нас и наше позориште што Јеленска није за свагда остала у Београду, него је 1873 године због несугласице са управом (ради које су отишли из Београда и сви остали глумци) морала напустити Србију. Њен одлазак био је за све нас, који смо се наслађивали њеном игром, прави удар. Тек се онда могло приметити, колико нам је она омилела позориште и колико је, нарочито млађи свет, био опијен њезином јединствено сим“ патичном појавом.

Дошавши у Беч, Јеленска је пала у болест, од које се једва беше опоравила. То је, како ми доцније признаде, за њу било доба највеће патње и најтежих искушења. У страној великој вароши, без познаника и пријатеља, једино упућена на негу своје старе изнемогле