Srpski književni glasnik

МАРИЈА ЈЕЛЕНСКА. 931 рали о Београду, љој би се засветлиле очи и она би налазила да је тамо све добро и хвале вредно, па чаки оно, што баш није било увек за похвалу. Београд се није никад могао избрисати и њене успомене. Мора да су везе, које су је некада везивале за српску престоницу, биле тако јаке, да их ни време, па ни даљина нису могле покидати. Не једанпут него више пута ми је причала, како је волела Јована Бошковића, како је себе замишљала као његову жену, како јој је била пријатна помисао, да ће живети и умрети у Београду, и — како јој је сада тешко и претешко што види како су јој се наде изјаловиле и како се боји да неће више наћи у животу ни мира ни задовољства, него ће се морати потуцати од немила до недрага по туђем свету.

Нема сумње да главне побуде овој њеној носталгији треба тражити у жељи да се стално удоми и да као удата жена заузме у друштву положај, који не би никада могла заузимати ни као девојка, ни као глумица. Али је она, и поред ових егоистичних мотива, волела Београд, Србију и све што је српско. Са Београдом и Србијом биле су скопчане толике лепе успомене на њену глумачку каријеру. Она није могла никада заборавити, да је тамо ношена на рукама и да је била љубимица престоничке публике. У писмима, које је доцније из Немачке писала мени и мојој матери, коју је поштовала као своју мајку, сваки час се одаје њена љубав према Српству и њена несавладљива чежња за Београдом. Она је и у Бечу живела у успоменама на Београд и причала је много о њему. Како је имала дар за имитовање, то је било право задовољство гледати и слушати Јеленску како представља час Бачванског, час Тошу Јовановића, час опет Милоша Цветића, или, како живо карактерише поједине виђеније личности из београдског друштва, са којима је чешће долазила у додир. Нарочито су јој били погођени портрети кнеза Милана, чији је глас и кретања вештачки имитовала, Јована Ристића, коме је неколико пута ишла у аудијенцију по позоришним пословима, Филипа Хри-

59%