Srpski književni glasnik

958 Српски Књижевни Гласник.

справа о црквеним стварима и књигама); Немца Фабриција (његовим делом „ВЊЉНоћеса Отаеса“) и тако даље. А и доцније је на овој науци радио, и доста урадио, повелики број радника. Но Крумбахерови списи, множином и значајем нових научних резултата, чине епоху у историји ове науке, нарочито на пољу византиске филологије.

Али Крумбахер није само једно сјајно име више у низу знатних византиниста. Куд и камо је већа заслуга његова, што је он био и велики апостол византологије у културном свету. У Крумбахеру је византологија нашла силног пионира свог, који је разбио густу маглу предрасуда према Византији и науци о њој у западној Европи и освојио византиским студијама шири интересе западно: европских културних народа.

Немачки и други класички филолози беху осудили византиски грчки језик као поварварен изрод старог грчког језика, а византиску књижевност као бедну копију старе грчке књижевности, као живи споменик лаганог али сталног изумирања старогрчког творачког генија. А и класички историчари су били жигосали историју Византије као непрекидно сушење организма римског царства у рукама одрођених византиских Грчића Но Крумбахер је снажно истакао, да велико наслеђе, које је Византија сачувала, у језику, књижевности и животу, од старих Грка и Римљана, може класичким филолозима и историчарима само најтоплије препоручити византиске студије. Тако је он, пре свега међу класичарима, у Немачкој и на страни, увећао број пријатеља византологије.

Али у исто време Крумбахер је прокрчио пути истини, да Византија садржи, сем класичког наслеђа, још много више других, нарочито хришћанских елемената ; да је византиска култура ново хемиско једињење свих тих елемената, нова целина; да је она не само опадала, него и расла, као и све друге културе; да је, дакле, живела, а не једнако изумирала. Он је уверио научни свет европ“ ски, да је у византиском грчком језику било развића; да се грчки поетски геније јављао и у византиској књижевности, само у новом руху (на пример код црквеног пе: сника Романа, којим се Крумбахер врло много бавио); да је и на пољу друштва и државе Византија поставила и задовољавајући решила нове и крупне проблеме; даиу области уметности Византији није недостајало оригиналности и величине. На тај начин, Крумбахер је побио раширену заблуду, да наука о Византији може постојати