Srpski književni glasnik

А пој

БЕЛЕШКЕ. 959

још једино као прирепак класичке филологије и историје, извојевао јој је самосталност, те је у Европи, поред класичких филолога, на њој стао радити и један кадар чистих византиниста.

Најзад. Крумбахер је скренуо пажњу европских народа и њихове науке на' велику културну мисију, коју је Византија испунила у свету. Он је указао на силни излив византиске писмености, књижевности и уопште ци: вилизације, по Европи. западној Азији и северној Африци, којим су изливом многи народе преведени из мрака варварства у данашњу међународну хришћанско-културну заједницу. Он је подсетио западно европски свет на за: слуге Византије за Ренесансу тог света у почетку новог века Он је истакао неисцриност византиских писмених споменика не само као извора за науку о Византији, него и као извора за науку о хришћанским, и о многобројним некрштеним народима. Он је опоменуо нарочито нас, православне Словене, на дебели слој византиских позајмица, што је кроз средњи век преплавио све области нашег живота. А на основу свега тога, он је покренуо низ на: рода и њихове национално-научне кругове, да и они, за љубав изучавања својех властитих ствари, негују византиске студије.

Но Крумбахер је науку о Византији задужио и као велики оргапизатор научнога рада на њој. Његовим је устаоштвом установила баварска влада на Минхенском универзитету, и поверила њему, прву катедру (1892) и први семинар (1898) за византиску (и новогрчку) филологију у свету. А после су се на тај пример угледале и друге земље. Њему се, дакле, има захвалити, што данас постоји за науку о Византији већ више расадника. у ко јима се могу спремати млађа покољења, да наставе рад на овом пољу. Крумбахер је засновао и чувени стручни орган за византологију, часопис Вухапштасће Хенаћит (1892). А по том угледу почели су и други научници издавати сличне листове ван Немачке. Тиме су светски радници на византиској науци, који дотле беху неоргапи. зовани, сакупљени око неколико жижа. А рад њихов, који су они раније раштркавали по маси незнаних књига и листова разних земаља, без живље размене, без узајамног праћења и унапређивања, стао се слагати у засебне, опште познате и сваком стручњаку лако приступачне интернационалне ризнице.