Srpski narod
V повембра 1943
СРПСКИ НАРОД
Страпа
Ж
СЛОЖНО И БРАТСКИ Угушивањем комунистичког устанка 1941 године, српски народ дао је доказа да је комунизам из основе стран његовим схватањима и животним условима. Више од гога, српски народ је, благодарећи својој сточетрдесетогодишњој државној традицији, успео да под тешким рагним приликама изгради своју државу. Овим конструктивним ставом српског народа онемогућен је општи комунистички устанак на Балкану, који се из Србије, као средишта, треб^ао да рашири на све стране. Отуда је потпуно разумљив бес Англо-американаца и Совјета, као и њихови очајнички покушаји да се у Србији васпостави стање из 1941 године. Међутим, оно игто онда није успело, још теже ће успети д.тнас, када је српски народ стекао и више политичког искуства и више увиђавности, прозревши праве намере оних, који га гурају да за њихов рачун и даље крвави. Једина жеља тешко унесрећеиог српског народа јесте у томе, да га сви ти тобожњи ослободитељи и усрећитељио ставе једиом иа миру. Карактеристично у том погледу јесте држање српског сеосиог живља, које је решено да се, иако голоруко, организује против свих оних који желе да му наруше скупо плаћени ред и мир. Оваквим својим ставом српски народ моћи ће с једне стране жив да дочека крај овог џиновског светског хрвања, а с друге обезбедиће себи достојно место међу балканским и европским народима. Свака друга политика сем политике мира, реда ^ рада, значила би за српски народ или оамоубиство, или потпуио уништење. Зато |е задатак свих национално исправних Срба да свим силама, сложно и братски, настану да се најновија комунистичка опасност, ношеиа од белосветских авантуриста, отклони са српске територије. Том својом слогом српски народ даће новог доказа своје државотворности и способиости за живот, г ВЕЛИБОР ЈОНИЋ
ж
МАЛИ НАРОДИ У КАНЏАМА БОЉШЕВИЗМА
Пре него што су дошли на власт бољшевици су издашно оперисали са паролом самоопредељивања народа. Штокхолмска конференција, одржана 1917, предложила је да се прошли светски рат заврши на принципу самоопредељења народа. И Лен>ин и Стаљин заступали су дуго овај принцип. У чувеним Лењиновим априлским тезама, које су поразиле излапелу социјалдемократску буржоазију, о националном питању је речено: „Политика националног угњетавања, наслеђе самодржавља и монархије, подржава се од стране спахија, капиталиста и ситне буржоазије у интересу очувања класних привилегија и разједињења радника разних нација.... Свима народностима које улазе у састав Русије треба да буде признато право слободног отцепљења и образовања самосталних држава. Одрицање тога права и непредузимање мера које гарантују његово практично остварење изједначава се са политиком приграбљивања и анексије, Док су били немоћни и елаби и док су стрепили хоће ли успети да утемеље своју власт бољшевици су се држали овога принципа. Чим су се ојачали они су почели да га безобзирно нарушавају. Као и све у њиховој доктрини тако и ово залагање за право самоопредељења малих народа претставља један тактичан потез који воћство не обавезује. Интернационални у суштини свога учења бољшевици су са системом државне организације гушили и руски национализам. У новом Стаљиновом уставу дошло је до потпуног израза потчињавање рускот принципа бољшевичком интернационализму. У доста дугом списку совјетских социјалистичких република руске су свега, неколике, а међу бројем претставника у Законодавном телу Руоа је много мање, него других мањина.
Ово начело угушивања националне свести у земљи Совјети су, почели да примењују и ван земље. Црвени империјализам Совјета одраз је њихове тежње за стварањем светске бољшевичке револуције која у корену засеца све национално. Прве жртве овог црвеног империјализма биле су балтичке државе: Литва, Летонија и Естонија. Загим источни део Пољске, Карелија и Бесарабија. Иако је пре анектирања ових области совјетска пропаганда и у њима оперисала са свим оним аргументима с? којима је оперисала и код нас и у другим земљама — са идејом слободе, социјалне правде, великих културних могућности, заштитом права малог човека — ипак је стварност, коју су Совјети тамо донели, била не само тешка него и језива. Црвене трупе, а заједно са њима и органи ГПУ, донели су пуну истину о бољшевизму и раскрили његово право лице. Одмах се је видело да између стварности и пјктаганде нема никакве везе: совјетска пропаганда, вешто руковсђена и врло активна, говорила је о слободи и о широким правима, совјетска власт је донела ропство, смрт и ужас. Погођен је био не само најелитнији сељак — домаћин, него и трговац и, нарочито, интелигенција, чак и она која је симпатисала бољшевизму. Све оно што је било носилац националне свести, све оно што је било везано за своју земљу и слободу листом је уништавано. Коса смрти немилосрдно је отсецала главе оних који су на^родољубивије и најнационалније мислили. Сви- стубови националног иоретка, пошто им је јеврејском безобзирношћу стављен на чело жиг реакционарства, крвожедно су сасецани. Настали су прогони, депортовања у Сибир и масовна убијања. На површину је излазио олош. Подземље је постало господар ситуације, а бескућници и професионални обијачи претставници и заштитници новог поретка.
Бољшевизам је без маске показао своје лице. Стаљин је без икаквих устручавања и без икакве двосмислености, још пре отпочињања тројне конференције, ставио до знања Идну и Халулу, да су балтичке земље и све оно на што он има прохтеве, ван сваке дискусије. Демократски обзири, гарантије дате Атлантскоб повељом, распеване фразе о слободи против „тираније" — све је то пало у воду пред безобзирним замахом крвавог Стаљиновог иожа. Стаљин је успео да свој империјализам задовољи првим залогајем. Само што тај залогај не засићава, него појачава и проширује апетит. Иза ових држава, по одлуци и благослову тројне конференције, треба да дођу и друге земље и народи. Цео европски Југоисток и цео Балкан треба да, пристанком и вољом Енглеске, доживе судбину балтичких држава. Некада од стране Совјета одржавани принцип самоопредељења народа преобратио се у принцип угњетавгља и искорењивања основних националних супстанца појединих нација. Оно што је некада осуђивао бољшевизам сада конзеквентно спроводи. Сам врши тешку неправду народима, који не могу да се бране. Сила је код њих заменила
правду. Империјалистичке ги»жуде раздерале су им маске, а злочин који се претворио у опустошујући ураган потпуно обеснажава њихову пропаганду. Стаљин је поново потврдио мишљење које влада о њему: да нема линије, ни става. Још је Троцки, који га је добро познавао, за њ рек^о, да се он никада неће устручавати, да данас назове белим оно зашто је јуче тврдио да је црно. Можда још више: он себи истовремено дозвољава, да изиграва борца за слободу других и да те исте. не само поробљава, него и буквално и физички уништава. Са његовим благословом и пристанком унето је у званични коминике о тројној конференцији да се Мали народи морају рдрећи претензија на све оно што је било обележје њиховог суверенитета и независности. За однос бољшевизма према малим народима судбина балтичких држава #није само обележје и израз ове политике, него и опомена. Т1з тешке судбине коју им је бољшевизам припремао најбоље се види шта би било са осталим малим народима ако би бољшевизам био у могућности да остварује оно што намерава и што носи у себи. Победа бољшевизма значила би ,крај малих народа.
ПДЦИФИКАЦИЈД БДЛКАНД
Бурна прошлост балканских народа била је добрим делом последица интрига западно-европских сила, које су ово „буре барута" палиле увек када им је то требало, бацајући притом одговорност на саме балкалске народе. Тако је у свету створен појам Балканца, као некаквог вечитог бунџије. Судбина свих балканских вар&да, међутим, била је услед овог гурања једних против других врло тешка, тако да су они данас сити и пресити међусобне борбе и међусобног уништавања. У широким слојевима свих балканских народа постоји жарка жеља да се нађу трајне основе
— Будетв ли добра и посиушна деца, покленике вам чик* олсг мапог мајмуна.
за њихов будући мирни развој, како појединачни, тако и заједнтки. Да би се то постигло мора се пре свега поћи од начела: Балкан балканским народима, чиме се једино може обезбедити њихов заједнички животни простор, као и спречити мешање ванбалканских сила у чисто балканске односе. У свету постоји уверење да су међубалкански односи веома сложени и скоро нерешиви. Ништа погрешније од тога! Доказ за ово наше тврђење лежи пре свега У чињеници да су у данашњој науци скоро до детаља проучене етнографске и демографске прилике на Балкану. У тим објективно проученим чињеницама лежи могућност и јемство за објективно решење међубалканских спорова. Отуда треба поздравити наговештену иницијативу Берлина да намерава приступити трајној пацификацији Балкана на бази објективног решавања постојећих балканских спорова. Немачка, која је директно везана за Балкан, има највише интереса, а и могућ ности, за решење балканског питања. Ако у томе успе, она ће задовољитн поменуту жељу балканских народа за трајним миром, стећи услед тога њихову вечиту захвалност и једаред за свагда искључити вршљање ванбалканских сила у међубалканске односе. Што је најважније, овако трајно пацифицирани Балкан моћи ће да послужи као узор за ре шење општег европског проблема, које треба да донесе јединство нашег многонапаћеног и угроженог европског континен.тг,