Srpski narod

Сграпа 8

СРПСКИ ИАРОД

4 март 1944

ИСТОРИСКИ СПОМЕНИЦИ у р а ш к о Ј

Турци су велпком делу наше шајславније српске покрајине Рашке, са старим Расом, дали име Санџак. Ово се име и дан-данас често чује. Крајне је време да се ово страно име избаци из Нашег речника м да се наша најславнија покрајина и дал>е §ове Рашка. Од ушћа плавог Лима у модру -и валовиту Дрину, до непосредне близине Рудог, Лим опкољавају стене, литице и пећине. Пред Рудо се по ;јавл>ује.равница. с обе стране реке, питома и блага, са цветним ливадама, пашњацима, плодним њивама, изворима, шљивацима и врбацима. Изнад равнице постепено се уздижу превоји планина, који еу- обрасли храстовом и четинарском шумом.' Пет километара железничке пруге колико свега има Ра,шка (Санџак) брзо се нређе од Увца до Прибоја на Лиму, одакле путници одлаве за Нову варош и ч 3латар, за Плевље и Дурмитор преко Бијелог Поља и Берана. за Црну Гору. Недалеко од Прибоја налази се манастир св. Николе и Прибојска бања, испод огранака шу мовитог Црног Врха, који је чувен по јунаштву српске војске из 1915 г. Манастир Ба.ња је познат у средњем веку под именом св. Николе у Дабру. Ту је 1912 г. постојала дабарска епископија, која се данас зове дабробосанска. Према једнбм запису мавастир је обновљен 1329 г. од дабарског епископа Николе. У манастиру се налази портрет Уроша III са натписом: „...Свети краљ Стефан III Урош, ктитор светога храма сего". Касније се ма<настир помиње као караванска станица, Обновљен је 1575 г. од стране патријарха Антонија па постоји веровање, да фреске у манастиру потичу из трг времена. У непосредној близини манастира пронађено је много гробова-из на.јстари.јег времена. Ту је пронађен гроб „Госпође Витосаве", мајке Николе Алтомавовића, која је умрла у даие цара Уроша. Прибојска бања која је власништво манастира има два топла извора и по лековитости равна. је Даруварској и Топуској бањи. Лековитост бање била је чувена у средњем веку. Из манастирског летописа види се да је: „по народном предању цркву подигао краљ Урош Храпави, син" Стефана Првовенчаног из захвалности Богу после излечења у топлој води бање од неке кожне болести. Његов унук краљ Стефан III Дечански, отац Душана Силног, обновио је манастир из захвалности овом светитељу штб му је повратио ЕИД." Од Прибоја до Пријепоља пут се вијуга, као и кроз целу долину Лима. На овом делу пута равнице око Лима неста.је. Издижу се висока брда и планине. Поред пута су местимично разбацане куће, али насеља нема. На левој обали Лима прона.ђени су остаци манастира св. Ђорђа у Дабру, на месту ко.је се данао зове Баре, док се некада звало Маржићи. •Пријепоље је дивна варош, којој су брда условила да се шири само узд^ж. Река Лцм нротиче кроз Пријепоље и чини варош привлачном, а то није никакво чудо што је Пријепоље за време Турака било кадилук, одморилиште моћних турских великодостојника. Интересантно де поменути да се Пријепоље први пут помиње но тужби једног дубровачког трговца! ко.ји тужи в|рош за неисплаћени дуг.. Касније, познати турски путописац Евлија Челебија пише о Пршепољу као взвозничком месту. из којег се крећу дуги каравани, који однрее вуну. восак и суву шљиву за Дубровник. Из Пјзиигцоља са е-дваја Једза

крак пута уз речицу Милешевку, ка манасгиру Милешеву, који се вековима бели и очарава својом лепотом. Изнад манастира Милешева стрче развалине некадашњег града Црне Стене. Долина Лима, која се протеже у дужиНУ 200 километара. била је место оснивања прве српске државе и низ жупа и жупани1а, мећу којима се истицала и Црна Стена. До лина Лима је била позната ц по томе што је у њој био зачетак државног и хришћанског живота у Рашкој. Сва ова територи.ја би. ла је обасута религиозним о>сећањима и окићена безбројним богомољама, коде су вековима биле жаришта писаре књиге, и места ко.Ц су у религиозном погледу прететављала један шиооки центар. Иако је време порушило многе богомоље. осећања код народа и уепомене на та далека времена остале су свеже у народној души. Ретко је који манастир код

лешеву чини се кзо -д» се улава V један напуштени кутак ра.ја, чију тишину нико не сме да ремети. Српска лавра, Милешево, са .својим белим кубетима и тишином Краја враћа посетиоце у прошлост и натерује их на раз,мишљање о некадашњем сјају и велнчини Милешеуа. иако од свега тога данас нема ништа сем остатака чокота нз срећних времена. Манастнр је посвећен св. Спасу. Подигао га је краљ Владислав. У манастнру се рано отпочело са писањем црквених кн,ига. Запис из 1264 г. навоДи: „Ова књига Пролог написа се у храму св. Спаса у жупи Црна Стена. у манастиру званом Милешево, у дане благороднога краља Уроша и брата му Владислава". Овде Је постојала једна од најстзОијих сргЈСКих штампарија. При крају XVI века р штампари.ја је престала да ради. Из записа од 1571 године види се да је та-

Манастир Бања код Прибојл

нас толико вољен и цењен као манастир Милешево, за којег су тесно везане успомене на'св. Саву, чије ,је тело овде лежало преко 300 година. Док је тело св. Са>ве лежало овде, народ је долазио на по«лоњење. Свакодневно се окупљало неколико стотина верних. То је и натерало Турке да његово тело ода;вде уклоне и спале на Врачару, ваљда верујући да ће угушити љубав народа старе Рашке према св. Са1ви у чему су се преварили. Напротив та је љубав још више утиснЛа у душу нашег народа и сваки Србин св. Саву гледа као на.јвећег светитеља, којег красе на.јлепше одлике. јер је цео свој живот посветио хришћанству и Рашкој, проевећивању нашега народа. Када се прилааи манаешру Ми

да у манасгиру било 400 калућера. На гробу св. Саве круиисао се 1377 краљ Босне и Србије Твртко I босански бан. То ,је један од врло важних догаћаја у нашо.ј историји; јер је Котромановић био једа« од најзнаменитијих владара Босне. Ст.јепан Вучић, господар Хума себе је назвао: херцогом од св. Саве. Братство манастира одржавало је тесне весе са руским царским двором. Године 1747 цариградски руски П01сланик лавља да је Милешево порушено и цусто и да је братство прешло у манастир Пиву. Манастир де више пута па. љен. Народ га је с великим жртвама поправљао. Последња оправ ка нзвршена је 1935 г. кад де про слављена 700-годишњица његовог постаика, Љ. Ивезић

Мучилн ее л>уди и текли, одвадали залога.ј од уста и штедели сваку пару и то не зато што су среброљупци или, недад боже, коруиционаши, већ само зато да украсе Београд неком новом палатом. Свима је на срцу лежала лепота нашег главног града, па су се људи просто утркивали ко ће што рише да допринесе подизању и улепшавању Београда. Било де и таквих родољуба који .су измислилн чаробне „шпаркзсе" у кодима се за три меседа сакупи троспрагцица а дедан вештак де за цигло два месеца уштедео три палате у центру вароши и сви су му се дивили и честитали па де врло мало фалило да га претседник општине и давно похвали због овог патриотског геста. Али онда де то било могуће, јер нико ниде био инднскретан. Важно је да се зидају палате и варош украшава а одакле паре — то ниде много важнч. Нико није ни помишљао да се расцитује ко д'е на чему зарадио и како је зарадио. Стадо се на оправдано гледигпте: Ко нешто има, он де цењен и уважен грзћанин, а ко де сиромах — то мора да де нека пропалица. Зато де снромах човек свуда нал^зио затвореиа врата, а пуна.кеса је имала свуда приступа. И све је ишло да не може бити боље. Ницале су палате у вароши, изгради се цело Дедиње и Топчиде;рско брдо, а нико не рече ни потамо се. Све је ишло у надбољод слози. Јевредски спекулант до угледног државника, научник до адвоката, трговац до високог државног чиновника. ћо трефили се све неки вредни и штедљиви људи, коди су загрнули рукаве и за трен ока створили виле и палате као да су имали Аладинов фењер, кодим су за трен ока могли да саграде вилинске дворе. Н»ко се томе ниде чудио нити де трепнуо оком. Огуглао свет на чуда па нико није распитивао откуд томе и томе петоспратница и луксузан ауто. Дискретан свет па само гледа своја посла. Али сада влада друти дух. Дошли дивљи па хоће да отераду питоме. Ударили људи на ове штедише па хоће да знају откуд им палате и виле. Ра-спитуду се за порекло и траже податке од пре двадееет година. А ми смо сви заборавни. Не сећамо се шта је било дуче па ће да се сетимо откуд нам неки плац или кућа. Нашло се. брате. зарадило се, чак човек има тапиду. Да ниеу државне паре. мито или провизија? Јо«. брате. ни помена! Очевина и уштеда, било

Кад су и чиме иочињали?

Јаша Игњатовић: у 13 години песмом посвећеном Сими Милутиновићу-Сарајлиди „Иакова Игнатовича Трнадстолетног Србчета Стихови"; Јован Суботић: у 20. збирком „Лира Јоанна Субботића"; Јован Илић: у 20. песмом „Једино<м"; Љубомир Ненадовић: у 17. песмом „Пролеће"; Ђорће Рајковић: у 19. лиреким песмама; Јован Драгашевић-Браничевац: у 48. песмом „Молитва"; Каћански: у 18. родољубивим спе вом „Ноћница"; Змај: у 16. песмом „Пролетно дутро"; Мита Поповић: у 21. песмом „Од!"; Милан Кујуиџић-Абердар: у 19. новелом „Ноћ на Дорћолу"; Владимир Васић: у 21. родо,љубивим песмама „Нек види душман!"; Милорад Шапчант: у 21. новежом „Рањеник"; Богобо] Атанацковић: у 19. збирком н-овела „Дарак Србкињи";

Лаза К. Лазаревић: у 28. причом „Први пут с оцем на јутоењу"; Илија Вукићевић: у 21. причом „Комшвје"; Драгутин Илић: у 18. родољубином песмом „Гледао сам Сима Милутиновић-Сарајлија: у 27. збирком песама „Тројесестарство"'; 1 . Радоје Дом&новић: у 20. кратким, х:ентименталним причама; Коста Трифковић: у 17. лиреким песмама; Јован Стерија Поповић: у 19. родољубивом песмом „Сузе"; Ђура Даничић: у 22. расправо<м „Рат за српски дезик и правопис"; Јован Бошковић: у 20. расправом „Треба ли књижевници да уче свој дезик?"; , Бранко Радичевић: у 19. иесмом „Деводка на студенцу"; Његош: у 17. песмом „Бој Руса с Турцнма 1828 године"; Матија Бав: у 21. збирк»м .Раз Јгачне шесие";

Јован Сундечић: у 23. моралним спевом „Ананида и Сапфира"; Ђура Јакшић: у 24. песмама коде је погписивао са „Ђуа Јакшић, молер"; Симо Матавуљ: у 21. лирском пес.чо.м „Ноћ у очи Ивање"; Вук Караџић: у 27. збирком „Мала простонародна славеносербска пдеснарица"; Јоа'ким Вујић: у 33. „Руководство к францустјед граматицде"; Милован Видаковић: у 30. романом „Усамљени дуноша"; Ђорђе Магарашевић: у 29. преводом с немачког „Нове историческе пам.јатидостодности живота Наполеона Бонапарте"; Стјепан Мигров Љубиша: у 38. перовидма сатире из Ариоста; Владимир М. Јовановић: у 20. шаљивим песмама у „Стармалом"; Милаш Јовавовић-Морсжи: у 30. драмом „Краљева сеја"; Алекса Шантић: у 19. пешом ЈТролеће", 1. &

благостанге па свако могао да заради и уштеди. А ко је остао шворц, сам де крив. Тако одговара.ју у хору све ове штедцшв коде нови закон хоће да очепи. И љуте се. Па имаду, брате, и право. Зар се они мучили и злопатили што је то био народни нокат па сад свако да се баца блатом -на њих уместо да им се изрази народна »захвалност што су украсили престоницу. Да ннје било њих зар би било толико палата у некадашњод балканској касаби. Па и што би било то не би било српско и национално већ би било у рукама странаца. Оци су спасли наццоналну част и омогућили да и Срби виде неку вадду од дуговине. Зар су они криви што сви Срби нису умели да се сиаћу и да разумеду дух времена. Да нису узели они, да они нису били вредви н .умешни, подавили би се јевре.ш и разни „Југословени" и те би паре отишле у туђину, а овако су остале у земљи. И за све те заслуг« да дожнве овакво разочарење и увреду. Зар им дош то треба да доказуду одакле им имање! Толико радили за народ. за дббро отаџбине. па ако де и н>и.ма иаиа нема мрвица сада Још да н-ЖУ пред суд. Али људи коди су умели да зараде и уштеде, умеће и да бране своду тековину. Зар толике везе и придатељство па да дозволе да се неко меша у њихове приватне ствари. Полетеће ови родол>уби на све могуће капиџике и о-ни вешти ће ваљда успети да одбране своде петоснратнипе коде су стекли мучним и налорним радом за народ, А вала. ако ћемо поштено, мно ги су се заисга много намучили. Променили су но пет-шест странака, заступали јеврејске фирма против државе, уништавали акта по разним аферама и све то само зато да би улепшали Београд са неком новом палатом и сада тад исти Београда хоће да нм се тако одужи. Да им одузме не само лични комфор, већ и углед. Зар то ниде незахвалност? Ови родољупци су се мучили и за време рата. , Седели на две и три столице, хватали везе на све стране и чували се од сваког ризика само да би сачували своде драгоцеее личности, па сада ово да им се деси. Како би, недад боже, изгледала наша будућа држава без њих н њихове памети, без њиховог искуСтва. Зато не дадте, браћо, да се испиту.је порекло богатства, дер то де увреда за толике пре<-аоце и родољупце коди су годинама радили ортачки са државом, жртвовали се и мучили за тричаву палатицу нли пола милиона динара. а сада да им то преседне. Ако има правде на свету нико их неће ни испитивати' ни преслушавати. Јер људи се мучили и текли па ниде чудо што су, бринући за народно добро, заборавили откуд им имање и на чему су зарадили. Заборавили па квит! И не треба им досађивати. Јер заелужни људи и родољупци тако су ретки да нх морамо неговати као неко ретко цвеће у саксиди. Оно. до душе, пре двадесетпет-шест година ниде било тако, али го је било у малод" и простатеој, сељачкој Шумадиди. Поменуло се, ,не повратило се! Чнча из Магличн