Srpski narod

СРПСКИ

ДОБРОВОЉАЦ

УНАПРЕЂЕЊЕ КОМАНДАНТА СДК.

Командант СДК, 'ђенерал Коста М. Мушицки, на Једној добровољачкој свечаности

Одлуком претседника МиниЈЕтарског савета. армиског ћенерала Милана Ђ. Недића, команлант Српског добровољачког корпуса. пуковник Коста Л. Мушицки, произведен је у чин бригадног ђенерала. Ђенерал Мушицки, рођен је 1897 године у Славонском Броду. Свршио је реалку, нижу и вишу школу Војне академије. За потпоручника произведен је 1916, У чин мајора унапређен 1927, а У чин пуковника 1937 године. Ђенерал Мушицки служио је У инжињериди, у пионирима, ћонтонирима и железничким техвичким и саобраћајним јединицама у рату и у миру, на свим Лужностима од водника до коМанданта пука. Био је начелник Штаба Инжињерскв официрске *пколе. оснивач и први уредник Иижињерско-г гласника; сарађивао је у Инжињерској инспекПи .ги и Команди инжињерије. ; Био је хонорарни професор Војне академије; члан Инжињерско -техничког комитета и главни фуковалац радова на утврђивању Транице. Крајем 1932 године постављен |е за ађутанта Њ. В. Краља Алек сандра I, а по Његовој погибији остаје аћутант Њ. В. Краља Пе*ра II и лични аћутант и шеф Куће Њ. В. Краљице-Мајке МаГиде. У рагг 1941 године. ђенерал Мушицки ступа као Командант Јехничког железничког пука. На позив претседника Српске Владе армиског ћенерала Милана !Б. Недића. 17 септембра 1941 гоЈшне. приступа формирању Српске добровољачке команде. коју Води — са извесним прекидом у 1942 годинн — све до дана-с. * По очевол" грани, деда ћенераЛа Мушицког је синовац „митроНосног песника" владике Лукијаиа Мушицког (роћен 1777) који 8е имао пресудан утицај на разВИјање нашег културног живоПовнат је и његов утицај на рад Вука Караџића. Рођени деда, др Ђорђе МуШицки (1811—1887), београдски ЈЈекар-професор на тадашњем универзитету (лицеју) и књижеввик. имао је такоће јаког утицада на култ.урном и здравствећом подизању нашег народа. Био 'Је лични лекар кнеза Милоша. а Лекар и са.ветодавац кнеза Михаила и у кумовском сродству са владарском кућом Обреновића. За време страшне епидемше куте 1838 године, као директор карантина у Алексинцу, учинио је народу велике услуге. тако да иу је Правитељствујушћи Совјет упутио похвално писмо у коме ее вели. да је он „после Бога надвише допринео. те је Србија од јгв ааразе сачувана". ,у

ДОБРОВОЉАЧКА БОРБА

Наша добровољачка борба нијв никада била лака. То је била борба против тешких и смртоносних заблуда и обмана нашег народа и против непријатеља споља који су у нашим сопственим заблудама тражили окрепљење и оправдање свога непријатељства према нама. Када смо у јесен 1941 године отпочели тешку борбу са неупоредиво бројно јачим непријатељем ми смо знали да у ту борбу морамо унети све — и неисцрпиву љубав према сопственом народу и снисхођење моментаним обманама и снагу једне одлучности која је видела иетину и није се плашила да јој отворено погледа у очи. У исто време ми смо се морали оштро и немилосрдно односити према себи. Није нам било лако издржати све. Иако смо били свесни да смо пошли тешким путем 1 страдања и жртве оно људско у нама није могло да буде ни брзо ни једноставно савладано. Знали смо да се боримо за народну судбину, за његово биолошко очување, за уклањање или ублажење тешког удеса који му је био намењен али смо ипак као људи од тела и крви осећали бол што злослове о нама они који живе од наше жртве. Бунило нас је што смо гледали како из крви коју просипамо и из гробова које сејемо по Србији ничу богатства оних који су нас огласили за издајнике и жигосали срамним обележјима која су носили на својим савестима и својим срцима. Болела нас је језива трагедија Србије и потресали су нас неизрециво велике патње и страдања нашег народа. И уздизали смо се изнад свега обичног људског и свакидашњег. Осећали смо да мисију избавитељску носимо у себи. Љубав према народу и лепота жртве и у овако тешким приликама и околностима потстицали су нас на упорност у самопожртвовању. Кроз таму дана у којима смо живели и борили се ми смо назирали лепоту зоре која свиће; у ужасу огња и борби ми смо сагледали лепоту мира и ону дивну радост стваралаштва који ће доћи кад последња победа над нашим народним непријатељима буде изборена. Кроз сутоне и коби једнога народа који је принет на жртву и нападан као да је већ неотклоњиво осуђен на смрт, ми смо назирали рађање будуће Србије. Кроз нашу крв и кроз наша срца нешто је шаптало да је Србија вечна и да смо ми, вољом судбине, одређени да будемо и будиоци савести и заштитници народа од физичког уништења и биолошког истребљивања. Када смо се растајали последњи пут од палих другова ми смо осећали како из њихових гробова израета једна стихиска снага која подиже и нас и оне који су били у нашој близини и могли да непосредно посматрају одушевљеност нашег подвига и несебичност нашег залагања. Наши гробови по-

стали су заставе наше борбе и- извори надахнућа хиљада нових бораца у чијим је срцима проговорио глас крви и судбине. Ми се и данас боримо. Наша борба није лака ни поред тогј! што су многе заблуде уништене, многе предрасуде уклоњене, многе очи прогледале и многа срца осетила лепоту нашег жртвовања и крајњи смисао нашега подвига. Погледајте на све стране, зар на видите како су добровољци не само заштитници Србије од крвожедних банди сатанске спреге којој је на челу Јосип Броз -ТитО| него и мелем изранављеној народној души братске слоге и стожер идејног и оружаног отпора против србоистребитеља свих фела и тежњи? А времена су тешка, критична; још мало па могу постати језиво хаотичнА и пуна црне неизвесности. У овим моментима диновског рвања нашег континента против завојевача који желе да Европу поробе, да унесу хаос и разарања у све европске народа и све земље, ми стојимо непоколебиво и одлучно. Знамо из крвавог искуства сопственог народа да се комунизам може да прибојава и да мења тактику као што то и данас чини. Знамо да се он суштински не може изменити: у свом бићу комунизам остаје увек неизменљиво крвожедан, убилачки, антинационалан и безбожан. Његови епигони на нашем српском тлу и данас најречитије демантују сатанску тактику црвеног фараона из Москве, који све чини да би проширио подручје своје тираније на целу Европу. Као никада до сада рат потреса наш континент. Као никада до сада хаос се цери у нашој земљи. Безбожне и крволочне бољшавичке хијене оштре зубе да искрваве и разнесу и ово парче српска земље које је увек остало поштеђено од њиховог убилаштва. Српски добровољци и у овим судбински важним часовима знају шта им је дужност и задатак: непоколебиво остати на свом месту, борити се и побеђивати. Велики успеси у борбама на Југу најбоља показују борбену одлучност српских добровољаца и могућност окупљања свих здравих националних снага. А за овим последњим српски добровољци чезну због дубоко промишљеног, родољубиво схваћеног и поштено извршаваног спаситељског задатка. Наша се борба продужује, уз појачану одлучност и вољу да са заврши пуном и трајном победом. Одлучни смо да истрајемо, да се не поколебамо и да даље будемо лучоноше свести и слоге и несебични пионири боље народне будућности. Јер основно и неизменљиво у нашој добровољачкој борби јесте свесно саможртвовање вишим идеалима нације. Васп. От. ' |

КВАРЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДНОГ ДУХА

Ових дана изатла је из штампе књига професђра Университета и просветара при Васпитном отсеку штаба СДК., инж. Милосава ВасиљевиКа, под насловом: „Човек и заједница". Књига друга Васлљевића претставља један датум у развоју српске социолошке мисли. На овом месту, преаосимо један одељак. Наш српски народ је ушао у деветнаести век са једним потпуним системом сво.јих схватања која су социолошки била веома позитивна. |ер су сасвим исправно заједницу стављали испред и изнад јединке, сагледала главне проблеме како заједнице тако и појединца и биле духовна основа чврсте српске народне задеднице. Српски народ Је баш збот сво.шх оваквих схватања и могао да стару породичну задругу задржи све до скоро данашњега времена. У првој половини деветнаестог века, породична задруга ле била ћелија народнога живота, она .је била основица живота наших људи у чврстим заједницама породичним. _ Осамљени појединац сматран је код нашег народа као непотпун човек. На овакав потпуно формирани дух нашег народа у социолошком погледу навалили су утицаји које је човечанству донела француска револуција. Наши мла ди људи, коди су одлазили на запад да студирају медицину, права и друге науке, и не познајући довољно до које ј« *ере њихов *народ имао већ изграћена здрава схватања о друштву и животу људи у друштву. почер

ли су да увозе у наш народ „модерна" схватања демократи.је и социдализма или комунизма. Тај талас нових иде.ја, чији су центри ширења углавном били јевреји и ложе слободних зидара, како смо то напред већ објаснили, запљуснуле су наш народ и почеле да отимају нашу интелигенцију од дотадашњег на шег народног схватања. Наши људи постадали су демократе, хвалили су се својим либерализ-

мом, н социјалисте, доказујући да је борба малих за уништење великих предуслов за напредак и у нашем народу. Ова на.језда тућих схватања о друштву и животу људи у друштву у наш народ ко.ш је своја схватања о тим проблемима имао у потпуности и утврћена искуством од преко дванаест векова живота, о^сетила се код нас као сукоб два света, два духа. Наш државник. Милутин Гарашанин

Командант Једног добровољачког Батаљона, капетан Миленко Попови&, са једннм од најмлађих другова, који је због својих јуначких подвига всћ одликован сребрном медаљом за хра-

(1843—1898). ову борбу и супротност идеда лепо црта у сво.шм Доколицама, (поново штампаним у издању Српске књижевне задруге 1939 године) називајући демократска схватања „Нова болест у Србиди". Али увозницима нових идеја демократије и комунизма ниде било довољно само то да свода схватања о друштву и животу људи у друштву наметну нашем народу на место дотадашњих његових схватања са кодима се он био саживео. Напори за кварењем овога здравог и за народну задедницу изванредно конструктивног нашег народног духа нису се зауставили само на томе. Код наше површне и _однароћене интелигенциде седачи духа демократиде и комунизма успевају до те мере да потпуно окрену у њод смисао схватања шта де по живот народни напредно а шта де назадно. Тако де, као нека врста моде, без икаквог проверавања да ли то одговара истини или не, нашом такозваном интелигенцидом завладало од демократа н комуниста ширено схватање, да су иДеде демократиде и комунизма напредне идеде, а све што се овим идедама ставља на супрот, да су назадне и реакционарне идеде, мрачњаштво. И основна социолошка схватања нашег народа, кода су претстављала потпуно изграћен али недемократски систем. проглашена су реи акционарним. Схватања пак комуниста проглашена су крајње напредним по цело човечанства Ми смо мећутим видели да ј« нстина баш у супсотномв.