Srpski pčelar

ограничава. Ако пак природа пружа нектара и цвјетнога прашка, то ће пчеле сабирати и уносити и легло хранити, а да их на то нико не изазива. Ако пак додамо пчелама течнога меда с водом растањенога, да бисмо тијем вјештачки испунили недостатак природне паше, те да бисмо тијем подстакли пчеле на рад, то ћемо тијем довести их у забуну, што ће нам се мање више осветити. Ми заводимо пчеле, да чине излете, које не користе ништа и које коштају живота многој пчели. Ми дражимо пчеле, да изваде легло, које оне не би могле доцније издашно прихрањивати нити би можда имале снаге да га на снагу подигну. Храна, што се у рано прољеће изда на подизање легла, већином је у појединим случајевима не само улудо пропраћена, него често и штете имамо отуда, што више пчела пропадну него што се прихрањивањем добије легла.“ Тако Ђерзон говори о спекулативном прихрањивању код пчела, а то је знак, да није научио и себи присвојио ону вјештину Линебуржана како се спекулативно прихрањују нчеле. Ђерзон држи да је спекулативно прихрањивање опасно и пггетно, а ЕренФелзо држи да је главни увјет свега пчеларења, а при том лак и пријатан посао. Истина Ђерзон навађа њеке случајеве, за које каже, да је прихрањивање потребно зло и треба избјегавати, колико је могуће и ограничити га на најпотребније случајеве, јер се може лако изазвати туђице на грабеж. Јасан је то знак, да Ђерзон није присвојио опу вјештину Линебуржана како се спекулативно прихрањују пчеле. А и његов је крај такав, да му није било потребно спекулативно прихрањивање. Верлеиш говорећи о спекулативном прихрањивању каже: Јасна је ствар, да ће друштва, што год су јача пред пашу, више користи донијети. Зато пчелари гледају да вјештином оснаже и ојачају своја друштва. Особито је то нотребно гдје паша главна пада почетком маја као што је то у Тирингији. Овдје је особито потребно да су друштва врло рано снажна, а мање је потребно спекулативно прихрањивање, гдје паша пада у јуниј, јулиј ua траје до у септембар. Ту ће се пчеле до главне паше

156