Srpski sion

С тр . 532.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 31.

А кад је тако, онда се по себи разуме, да „разбојник није морао чекати хиљаду или милијон година на ошнте васкрсење, па н на васкрсење свога тела," него је могао одмах, још тога истога дана духом ући у рај, као што је доиста и угаао. И трећи доказ не доказује оно, гатоје г. К. Станић њиме доказати хтео. IV.) Четврти доказ јесте „еванђелска слика о сиромаху Лазару и богаташу." (Лука 16., 19. — 31.) 0 тој слици овако суди г. Станић: „Кад би Лазар и богати нре уласка у духовни живот морали чекакати на опгате васкрсеније телесно, они се не би могли одма после своје смрти у другом животу ни видити, ни нознати, ни разговарати." Расматрајући трећи доказ навео сам, шта је „рај" ио учењу прав. цркве. Овде ћу додати јога само то, да се по учењу прав. цркве „рај" назива иначе и „наручјем Авраамовим." у које је убоги Лазар после своје смрти пренет и однесен био. А кад то знамо, онда ћемо са четвртим доказом брзо бити готови; рећи ћемо: да се „Лазар и богати могли одма после своје смрти у другом животу и видити и познати и разговарати и не чекајући на опгате васкрсеније телесно." Сила овог доказа је она и онолика, каква и колика је и трећег доказа. V.) Осим ова четир доказа, која је г. Станић узимао из св. писма и приводио у корист свога учења, има још један доказ. Но тај пети доказ није св нисмо, ни место из св. писма, него — људски разум. И то би зар био понајјачи доказ, јер се њиме завргаује. А ево и тога петог доказа.

„Тиме, гато кажемо, да ово нагае тело неће вигае оживити, иикако пе омаловажава се свемогућство божије, као да мислимо, да Бог не може ово исто тело оживити; верујемо дакле, да је Бог по своме свемогућству моћан и то учинити; али тиме би се ире носумњати могло о свемогућству његовом, кад не би могао човека из једног у други живот провести без застајања и чекања хиљадама и хиљадама година на прелазак у тај други живот." „Верујемо дакле свемоћ божију и у једном и у другом случају, ал' та свемоћ мора се слагати и са разумом, а разум признаје ту свемоћ божију и одобрава је у оном првом пре, него у овом другом случају." Последњи доказ г. Станића, да „ово наше тело никад више из земље ускрснути и са духом својим сајединити се неће" јесте — као гато чусмо — разум: јер „разум признаје свемоћ божију и одобрава је у оно нрвом пре, него у овом другом случају." И ако г. Станић не ће да верује у то: „да Бог не може ово исто тело оживити"; и ако он — у томиогледу „верује у свемоћ божију": ипак мора да призна и исноведи, да „свемоћ божију у овом слу- , чају" не може да „одобри разум"; та и такова „свемоћ божија" пе може да се „сложи с разумом." Но гата вели г. Станић у сличном случају, на другом месту ? „Колико би год о васкрсенију ИсусХристовом мислили, свагда би дошли до извесне границе, преко које ум човеков даље не може. Његово оваплоћење и рођење, као и васкрсеније за нас је непостижна тајна."

(Наставиће се.) -—

УДРУЖЕЊЕ И ЊЕГОВА - ОПОЗИЦИЈА.

до&вака мисао и покрет имао је и имаће своје нристалице и противнике. Ни једна мисао није освојила и утврдила своје ираво на опстанак, без судара те две противности. Сасвим је природно, да је и мисао удружења нашег свештенства нашла своју — онозицију А што је нриродно, то је и по-

требно. Хоће ли ова опозиција бити и корисна, зависиће од њенога материјала, такта и начина. Судећи по писању у 67. и 74. бр. „Браника" држимо, да штована оиозиција није на иуту, да користи правилном и успешном решењу питања удружења свештеничког.