Srpski sion

Б р . 31. „СРЛСКИ СИОН."

може; а затим, друго, у ширем емислу (н. ир. једап народ) идејално друштво, је]> се исто Фактично не може извести; 3.) „царство" је увек ид еј ално друштво, јер се исто не може Фактичио извести. Ако овом не верује г. иисац, а он нек нас обрадује, да из „скупа" створи идејално друштво т. ј. да нам без скупљених људи састави „скуп." Или иек нам створи из „заједнице" у ужем смислу, што је н. пр. породица, идејално друштво т. ј. на пример породицу без спреге људи. Или пек нам створи из „заједнице" у ширем смислу, што је п. пр. један цео народ, Фактично друштво т. ј. нек н. пр. ску пн Фактично цео тај ј едан народ. Или, најзад, нек нам створи из „царства" Фактично друштво т. ј. пек исто по целини му Фактично скупи. Иа с таква три сасвим разнородна друштвена назива, хоће она три римска богослова, да означе једно и исто друштво т. ј. цркву. И то но г. писцу није збрка ! Но, на здравље сваком, који то свари, јер тај мора имати добар стомак ! Ал' збиља, г. писац се нечим овде теши, а то је тиме, што одмах иза та три наведена одговора на питање : „шта јецрква?," та три богослова готово једнако исказују науку њихове цркве о вероисповести јој, о тајнама јој, о управи јој, итд. Но Бог видио г. писца, та спор наш ие иде о питањма: каква је вероисповест цркве ? какве су јој тајне ? ко управља њоме? и т. д., него о питању: шта је црква? Г. писац као мисли, кад она три од њега много знатнија богослова упадају у збрку, за што не би и он? Е, па нек је сретно! Иза овог замера г. иисац то, што је у штампаном одломку моје догматике речено: „да су романизам и нротестантизам оно, што још вреди у њима, а то је њихова хришћанска вера, на име теологија, христологија и аитропологија, просто присвојили себи од православног истока; дочимје само оно њихов плод, што у њима не вреди, а то је с једне стране апсолутни иапизам,

Стр. 525.

а с друге стране протестаитски субјективизам." На то ми одвраћа г. писац: „да су цркве источна и запаДна добиле своје теолошке, христолошке и антрополошке истиие од самог Христа спаситеља, теданије било управо запада и његове несавладиве пећине, Нетрових насљедника, римских папа, како би изгледала теологија, христологија и антронологија источњака после Арија, цариградских патриарха Несторија и Сергија, цариградског архимандрита Евтихија, итд. ?" У овом „одвраћању", тако рећи, колико је речи, толико је исто и крајњег незнања. На име о том иије иико снорио, да теолошке, христолошке и антрополошке истиие не долазе од самог Исуса Христа, јер да тога иема, иеби ни његове цркве било. Ал' г. нисац ето и сам признаје, да су те истиие у иитање стављене биле, нападнуте и искретане — па ко их је на нрема свему томе у ред ставио, одбранио и утврдио? Где су држани, г. пишче, оии црквени сабори, који су тај вечно-велики задатакизврнгали, да липоред тако зване Петрове пећиие у Риму. или на истоку ? Зар је г. писац тако детињаст, да држи, да су она два до три папина легата, који су обично били голобради ћакони, те који су на тим саборима као заменици ианини присуетвовали, без да су дали на истима много о себи чути, да су дакле ти извршили онај вечно-велики задатак спасења цркве Христове, а не онај безброј великих источних јерараха, о т а ц а и у ч и т е љ а, к о ј и с у т е с а б о р е у п р а в о и сачињавали? Куд је опет залутао г. писац? Нећу да га упућујем на православне и протестанске историчаре, јер ће рећи, то су „партаја", него ено му „СоисШеп^е8с1нс]1(:е" његовог Карла ХеФелеја и то у новом т. ј. другом издању 2 ), у ком се сиромах Карло ХеФеле, „по дужиости" као ротенбуршки епископ, трудио, да све изглади у корист међу тим ноникавших ватиканских закључака, — на нек тамо чита г. нисац, те ће, нри свом „врдарању" Карла

2 ) То друго издање изилази у Фрајбургу почев од г.' 1873