Srpski sion

Стр. &88.

„СРПСКИ СИОН."

вр . 39.

лим учинити, него то ; кад се у пуној свести и знању са својима и познанцима, за које смо без вере у други живот држали, да су се у земљи разништили и за навек изгубили — опет у духовном свету састанемо и познамо и с њима лепнш и савршенији живот продужимо у том осведочењу, да се више никад растати не ћемо —јер духовни живот вечан је живот — а уједно и о том се сами собом осведочимо, да вера наша овде у тај други живот није била пуста обмана, но у самој ствари вечна истина, која је пре векова спремљена и одређена на то, да се само тим чудним начином човек приближи Богу творцу свом, да га позна и саједини се с њиме, те да се Бог обрадује човеку, а човек Богу, као син оцу и отац сину после дугог и дугог растанка". Пре свега, драги читаоче, г. Станић у овом свом учењу о вечном животу — протнвуречи самом себи; а за^тим — и нехотице — доказује — васкрсање човечијег тела из гроба. Он вели, да ћемо се ми са „својима и иознаницима" — „за које смо без вере у други живот држали, да су се у земљи разништили и за навек изгубили" — „оиет у духовном свету састати"; а то ће рећи: да ми „своје и познанике" наше отнраћамо са овог света „без вере у други живот" — не верујемо у „други живот". Међу тим мало даље вели: „а уједно се и о том сами собом осведочимо, да вера наша овде у тај други живот иије била пуста обмана, но у самој ствари вечна истина" ; а то опет значи; да ми имамо „вере у други живот", и да ће наша „радост" у том другом, вечном животу бити у толико већа, у колико ћемо се „сами собом осведочити, да вера наша овде у тај други живот" — са којом смо „своје и познанике" наше са овог света отпратили — „није била пуста обмана, но у самој ствари вечиа истина". Дакле: немамо и — имамо вере у други живот! Противност — опрека! У осталом: кад „ово наше тело никад више из земље устати и са духом својим сајединити се не ће" — то сљеди, да ми „своје и познанике" наше не само да „без вере у други живот" испраћамо, него и испраћати можемо, управо морамо ; јер се

наши „рођациипознаници" свакако „уземљи — телесно — разништили и за навек изгубили" тако, дасе ми сњима—телесно — „ састати и нознати и с њима леппш и савршенији живот продужити" никад не ћемо и не можемо. 0 духу пак напге „својте" и наших „познаника" наравно да нисмо могли мислити и „држати", е се „у земљи разништио и за навек изгубио", јер га „у земљу" ни положили иисмо. Али: говорећи о томе, да смо ми „држали", е се наши „рођаци и иознаници у земљи разништили и за навек изгубили"; и учећи и тврдећи, да то не стоји: да „вера наша у други живот није пуста обмана", да се, дакле, наши „рођаци и нознаиици" и ако се „у земљи разништили" — ипак нису „за навек изгубили", јер смо се с њима „у духовном свету опет састали и познали и с њима лепши и савршенији живот продужили" — г. Станић, као што рекох, и нехотице указује на васкрсење човечијег тела из гроба и у неколико то и доказује. да се само тим чудним начином човек ириближи Богу творцу свом, да га позна и саједини се е њиме". У чему види г. Станић тај „чудни начин", којим се човек „приближује Богу, упознаје га и сједињује се с њиме" ? Дух човеков ускршава из свог, односно из човечијег тела, напушта га и „враћа се к Богу, који га је дао" (Проп. 12., 7.) то ли је зар тај „чудан начин приближења, познања и сједињења е Богом"? Не бих рекао, да је то „чудаи начин"! Долазећи од Бога дух човеков био је „близу Бога", био је „са њиме саједињен" и ирема томе „познаје Бога". Но шта није било у „близини Божијој", шта није било „са Богом саједињено", шта дакле не „познаје Бога"? Без сумње — тело човечије! Па кад то тело из земље, из гроба у коме се „разништило": у „прах" повратило и претворило (Јов. 34. 15.) — васкрсие, устане и Богу се „приближи, позна га и саједини се с њиме": то онда свакако бива „само чудним начином." „ . . . . те да се Бог обрадује човеку