Srpski sion

В р . 39.

11

СРПСКИ СИОН."

С тр. 681.

гов грађански васпитни з/авод у Пешти — а кратко за тим м друга монументална његова заклада? за образо-

вање и васпитање војничког и свештеничког сталежа! (Свршиће се.)

В Р Ж 21 Ћ ^Ј^ громна већина нашега свештенства је прнхватила с' одушевљењем, у протонресвитератским зборовима, мисао свога удружења и изјавила жељу, да се сазове скупштина, која 1.с извршити удружење и спровести му оргаиизацију. После тих изјава, одбор за припремну радњу око удружења не само да је био овлаштен, него и дужан, да сазове скупштину целокупног нашег свештенства. Одбор је то и учипио. Сазвао је скупштину за 12. и 13. октобар о. г. Установио је дневни ред; учинио и учиниће све, што је за одржање и рад скушнтине нотребно. Одбор је, дакле, учинио своје; а садје ред на нашем свештенству, да и оно учини своје. Пре свега да се одазове позиву одбора и што многобројније дође на скупштину. А ако су изјаве протопр. зборова реч истине; ако су закључци њихови акт озбиљног појимања потребе и важиости свештеничког удружења, а ми тврдимо да јесу, — онда је свако апеловање ради доласка на скупштину сувишно. Ми осуђујемо песимизам, али нећемо ни оптимизмом да се заварујемо у ствари нашега удружења. Врло помно рачунамо са свима околностима, које је срео и које ће још сретати до скупштине покрет за удружењем. Знамо и тешкоће, које ће некој браћи спречити долазак на скупштину. Па и у нознаваљу свију тих околности ми се нећемо огрешити оптимизмом, ако са пуним уверењем изразимо наду и очекивање: да ће се наше свештенство озбиљно и достојно одазвати позиву иа скупштину, да ће с' одушевљењем иохитати к' остварењу свога удружења. А казаћемо одмах и зашто се томе надамо, зашго то очекујемо. За то, јер се мисао свештеничког удружења није родила ове године, нити је она постала у одбору

за припремну радљу око удружења, него је она много старијег норекла од тога одбора и његових млађих чланова. Положај свештенства, његова несолидарност и неорганизација рада у извађању позива и задатка његовог, те непостизавање жељепог успеха у томе раду, тиштило је и тишти већ одавна наше свештенство, те изазивало незадовољство његово с' једне, а тежњу „за бољим" с' друге стране. У томе незадовољству и тој тежљи избијала је не једаред мисао за удружењем свештенства као начин и средство, да дође до бољега положајаи већих успеха у своме раду. Мисао удружења није нашем свештенству нова. Она му је долазила на ум и загревала срце увек, кад год је свештенство под притиском свога положаја и неуспеха у раду покретало се, да поради сложном вољом и снагом својих снособности на општом добру и своме и цркве и народа свога. Што мисао и тежња нашега свештенства за удружењем није до данас остварена била, узрок су томе разне околности које су бивале јаче од племенитих тежња његових, као што ће стицај околности, данас новољнији, ако Бог да, придонети, да се та тежња, до данас још неугашена, за кратко време оствари и оживотвори. И кад се оствари, оствариће се као тежља, не једнога или другога појединца, него целога нашега свештенства. И за то, јер мисао нашег удружења није мисао Петрова ни Павлова у одбору за припремну радњу, него мисао, коју смо ми наследили и у иаслеђе примили од наше старије браће и ирошлих времена, а нод истим невољама и потребама, које су је и ирије рађале ; и за то. јер тежња да се она оствари не загрева само Петра и Павла, него цело иаше свештенство, те што