Srpski sion

С тр. 682.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 39.

данас та тежња избија као покретач удружења нашег у целом — или бар у огромној већини — нашега свештенства — ето да то очекујемо, да ће сазвана скупштина и многобројним одзивом браће свештеника са свију крајева наше митрополије, мисли удружења нашега живота дати, а доказати одлучно, једаред за свагда, да свештенство наше има права на положај, њему достојан, јер има све услове за њ. Ми данашњи покрет око свештеничког удружења сматрамо као излив идеје и воље нашега свештенства, као захтев његовог положаја, као акт његове амбиције и енергије, која жели остварење једног великог и у животу цркве и народа еминентног позива и задатка. И кад је истина, а истпна јесте, да цело наше свештенство — осим метеорних изнимака — осећа потребу и жели остварење удружења свога; и кад је истина, да то свештенство хоће да буде јако и угледно, а што корисније цркви и народу, онда морамо веровати, да ће наше свештенство у одсудном часу, осетивши да је мисао удружења његова мисао, да је тежња за остварењем удружења његова, његове душе, његова срца и његова поноса, — с' одушевљењем похитати 12. и 13. октобра у Нови Сад, на братски састанак, прегорев све што се прегорети даде, остварењу заједничке нам мисли и идеје, жеље и тежње. Ми ћемо на скупштину и зато, јер ствар удружења свештеничког има и имаће свој значај и за цркву и за народ. Удружење св.ештеничко ће бити организација од општега значаја и важности, а добро смишљена и ревно сироведена, биће и од општега добра. Само неозбиљно и тенденцијозно суђење или песимистичко схваћање може организацији свешт. удружења порицати важност, а сумњичити корист. Удружено свештенство ће добити више, него што данас раздвојено има, ал' ће моћи и дати више, него што даје цркви и народу данас. Удружено свештенство ће образовати једну чињенпцу, која ће репрезентовати извесну снагу и моћ, а снага и моћ данас осва.ја и добија. Удружено свештенство ће

прибраном и сложном снагом, енергичким и истрајним радом на свима позицијама свога позива много успешније деловати, те тако слави своје цркве послужити и народу користити. Да, питање удружења и треба с' тих страна расуђивати. Дана 12. и 13. октобра иеће бити само питање : хоће ли свештенство примити иредлог одбора за припремну радњу око удружења о организацији свешт. удружења, него ће се имати одговор дати и на питања: хоће ли свештенство бољи, угледнији и одлучнији положај у цркви и народу; хоће ли свештенство да више и успешније ради — или не? То су питања, која са питањем удружења чине једну целину, која у неразлучивој свези стоје. То су питања не Петра и Павла, него су животна питања целога нашега свештенства. На та питања тражи и има права тражити од свештенства свога одговор и црква и народ. Одговор на та питањаје неизбежан. Ми га морамо дати. А пре одговора ваља се добро сабрати, тежину питања измерити, одговор добро смислити. Одговор тај биће пресудан за будућност не само свештенства, него и наше цркве — ваља га понети на души и савести. Одговорити негативно на горња два питања, значило би: свештенство и задовољава данашњим својим положајем п стањем и одриче се бољег ; значило би : свештенство не жели више радити него што ради данас. Ко може тако?Ми ие можемо. А ко би рекао, да се и без удружења може свештенству бољи положај и углед осигурати, а успешнији рад од данашњега постићи, томе једину истину можемо казати, а та је: брате! нити је теби озбиљно стало до положаја и угледа свештенства, нити до бољега рада ! Ко негативан одговор на горња два питања може да даде, томе је ваиетину удружење свештенства нашег сувишно и излишно! Али, ко види разлога, да на та питања треба одговорити са одлучношћу, да свештенство хоће и положај и рад, тај ће брзо