Srpski sion

Бр. 5

„СРПСКИСИОН."

Стр. 69

Тако је раз.јаснпо постанак српског краљевства у средњем веку први од живих наших историка. ученл архимандрит Иларион Руварац. Од његовог класичног тумачења ја наводии још ово место : „Св. Сава дошавши с истока као архиепискои у државу брата свога, крунисаног већ краља, признао јо то крунисање круном из Рима посланом и ио легату панином за свршен чшг, те му је нрви посао био, да иоправи оно, што је брат његов, чезнећи за круном, бпо погреншо: да одвратп и краља п све оне, који су пристали били уз краља. од Рима и да их утврди у иравој вери, коју је Света гора још исповедала и коју су дар и патријарах цариградскн у Никеји хранили, бранили и нроповедали. И то је Сави испало за руком. и за то је он и назван првим просветитељем српским и но смрти светим Савом."*) Какоје Сава. даље, организовао српску цркву: договорно са главним људпма пз духовништва, и властеле установио 10 епархија са столпцама у 10 намастира по ондашњем обичају, и једанаесту архиепископију у манастиру Жичи у Моравп. а епархије у Зети, у Захумљу. у Дабру. у Моравпци, у Рашкој, у Топлици, у Будимљу, у Хвосну, у Призрену и у Ллпљану, и пзабрао од својих ученика из Свете горе најсмерније и најмудрнје за владике, који ће знати уирављати и учити народ у духу православном и но крмчпјп. која се такођер њему ириписује, судити; како је разашиљао између најбољих свештеника и произвео протопопе: и они да упућују у вери и моралу, да венчавају невенчане, крсте некрштене каквих је ето било; како је уредио благочиније и службу црквену, да се свршава по византиском обраецу: тајне да се строје, ностови да се држе, молитве да се читају ио нрописима саборским и отачким; — све је ово тачно испитано и зна се, а овде се, најкраће, паводи ради нотпуности п сиомена на данашњи дан. Исто тако ћемо у најкрупнијим цртама иснричати остатак живота и смрт Савину. Пошто је као архиепкскоп у Жичи провео у благословеном труду око утврђења православе вере и морала у Србији опет десетак година, за то време, као оца, и брата Стеванапокалуђерио давши му име Симон, а кад је овај умрко, 1227. венчао сина му Радослава за краља, крене се 1228. по давнашњој *) Види Гдасник правосдавне далматинско-истријске еиархије аа год. 1893. ст. 59. 60.

жељп, у Свету земљу у Јерусалим, обиђе у Никеји царски двор па сврне и у Свету гору. Онде пробавив неко време стигне у отаџбину, где су на њега чекали исти пословп као и први пут. Примљен и сада сјајно нренесе са синовцем кости брата Симона у Жичу из Студенице, као у Студеницу из Хиландара Симеуна, нек је сваки у својој српској задужбини; и онет смири, као браћу кадгод, синовца Радослава, кога 1234. властела збаци а он, да прекине снор. покалуђери у корист Владиславу, овога пак, трећег крал>а. круниса у Жичи п ожени кћерју бусарског цара Асена. За тим се сам одрече архиепископства, те изабрав с владикама и посветив себи за прејемника калуђера Лрсенпја Сремца. навезе се носледњи нут у граду Дукљи на море за Палестину, јер на повратку оданде тихо премину у земљи Бугарској 14. јануара 1235. год. Свето му је тело год. 1237. собом пренео краљ Владислав у манастир Милешево, а безбожно сналио на Врачару у нролеће 1594. Синан, турски наша. Дело Савино и идеја вере православне живела је и снажила се и носле смрти његове у српском народу, сачињавала му основу бића, политичких и друштвених установа. Владаоци српски штитили су постојано српску цркву, 311дајући сви редом, красећи и богато даривајући храмове и намастире, који су се опет за њих Богу молили, умудравали их и славили: обоје у најбољем складу зарад среће и напретка једних и других и целокупнога народа. Од десет Немањића петорица се елаве као свеци, а од свију српских владалаца њих 12, међу којима 1 вел. жупан, 4 краља, 1 цар, 2 кнеза, 2 деспота 1 деспотица п 1 војвода; од архиеплскопа пак, митрополита и патријараха тако!ђер, 12 њих су се узвисили до светиње. Најсилнији међу свима, који није свет, Душан, кад је, осећајући се тако, био из политичних разлога одлучио, да се прогласи царем и самодршцем Србије и Грчке, наследником Константиновим, уздигао је најпре, као услов томе чину, српску архиепискоиију иа патриаршију, те Јанићије, на црквеном сабору, на ком бише, осим српских владика, трновски патријарах, независни онхидски архиепискои п прота светогорски, сам проглашен на Цвети 1346. за патријарха српског, — венча на сабору државном у Скопљу исте године, лицем на Ускрс, 16. априла, Душана царском круном, Ето, у самоме ностаику,