Srpski sion

С тр . 106.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 7

са својих књижевних радова. Када је г. 1836. Божидар ПетрановиЛ основао „ Српско-далматински Магазин", коме је био и уредник, НиколФЈееиЛ је био главни сарадннк Пет/раиовиИ је уређивао тај „Магазин" до г. 1840.. а носле је преузео уредништво НиколајевиЛ и уређивао га до год. 1862. Писао је осим тога впше чланака за „Летопис". С немачког језика превео је Ренерова дела: „Како треба младић да се васпита?" и „Како треба девојка да се. васпита?" Написао је и књижицу „Протопрезвитер и његово достојанетво", За време свог деловања у Сарајеву, као архимантрит издавао је шематизам дабро-босанске митрополије за више година. Митрополит ј НиколајевиЛ био је одликован златним Франд-Јосифовим крстом за заслуге; био је руског ордена св. Ане III. реда каваљер ; члан српског ученог друштва у Београду; члан „Матине Српске" у Новом Саду; члан „Матице Далматинске"; члан-утемељитељ сирото-удовичке фундације свештеничке у Задру; члан-утемељитељ српске девојачке школе у Задру; обдарен је био царским брилијантским прстеном за књижевне труде, био .је и члан друштва доброчињења и узајамне помоћи сла,венске у Цариграду и члан многих других нросветних и добротворнпх друштава. Блажено унокојени мишротолиш НиколајевиЛ је још 1875. год. као протопрезвитер основао са 12 000 фор. ,, Закладу проте Ђорђа НиколајевиКа за сриске младиће из Дубровника и Боко-Которске, који уче гимназију и свеучилшпте. А носле ове основао је је он још мпогу просветну и добротворну закладу, при чему није заборавио ни своје родно место, Јазак у Срему. Био је ирнјатељ школе и потпомагао ју је увек. Слава му и в'кчн<1А илдиугх! Основни принцип римског католидизма. —- Н. Бјељајев. (Наставак) У средњем веку појавило се умереније мишљење о католицизму, које је у љему налазило заблуде пелагијанске и основни принцин иелагијанства сматрало као основни принцин католицизма. Ову је мисао веома марљиво доказивао у првој половини XIV. века професор богословије у Оксфорду, а затпм кенбрнчки

архијепископ Тћотав ВгаД^аМоп (| 1349.) Он је нападао најзнаменитије заступнике схоластицизма, да у свима најбитнијим тачкама хришћанског учења теже заблудама пелагијанске јереси, јер 1оћг8 раепе гаипЛпв ро8(; Ре1а§'1иш аћШ 1п еггогет, али је и сам пао у нротивну крајност и постао проповедником суровог детерминизма. Затим су протестанти прихватили то мишљење и доказивали, да је католицизам утонуо у пелагијанским заблудама. У православној богословској литератури у Русији развила се такођер мисао, ца пелагијански назори не карактеришу само појрднне тачке у католицизму, него да се они провлаче г:роз сву вероисповедну систему његову, као његово основно начело. Спенијалном раекрићу и иотврди тога мишљења посвећен је чланак: „Пелагијански принцип у римском католицизму." штампан у „ПравославномЂ Собес&дешЉ" 1871. год. Блажене памети архијепискон Херзонски Никанор, један од најученијих и најавторитетнијих богослова руске цркве, признајући у том чланку спроведено начело као правилно, делом га је популаризовао, а делом иоиунио и даље развио у своме делу, које је 1888. г. испочетка било штампано у „Церковнвгхљ ВФдомостахг," а затим је изашло на свет и у засебном издању под надписом: „Бесћда о томђ , еств ли что еретическое вђ латинекои церкви." Пре свега на пелагијанске доктрире напомињу догматичке одредбе католицизма, које се тичу првобитног стања човековог и последица грешнога пада. Као што јенознато, Пелагије саевојим једномишљеницима није доиуштао никакове битне разлике између палог стања човековог п између његовог невиног стања, и тврдио је., да је природа човекова остала и после пада онакова, каква је била у ночетку. Исто гледиште лежи и у основи католпчког учења. Нремда католицизам и признаје преимућство невиног стања човековог пред иалим стањем, али се на то преимућство гледа као на с1опит вирегасћШига, као на резултат особитпх благодатних дарова, саоићених човеку у нрвим моментпма његовог бића. Уопће савршенства првосазданог човека не имађаху своју основу у нрироди његовој и не беху неопходном погодбом њеном (Ч1еШа сопДШо). Напротпв тп даровп беху сасвим случајна својина невинога стања ((1ош1га аес1(1еп1а1е). С иогледом на природно стање наших сила и снособности, цо