Srpski sion

С тр . 186.

Б р , 12

и каквих све странака немамо. Није било тада лажног либерализма, правог материјализма и атеизма. Не, него је било и у цркви, и у школи, и па свима странама и на свима дужностима, а у свако доба — православних Срба, око својв Јерархије , пуних самопрегорења и идеализма, као сноп јаких у своме истинитом родољубљу, у одбрани својих народно-верских идеала и светиња. Будимо такви као пгто су нам стари били: челични и исшиниши иравославни Срби, а радимо ирема данашњим иошребама и са данас пошребним средствгша, познајмо и отклонимо горе споменуте узроке сво.јих невоља на телу дрквеном и народном, као што је Мокрин, Беодра, Поганац и Пргомеље, и доћи ће време да се оие неће по јављивати. А пре свега, шшо ире и мудрије завршимо своју унушарњу „авшономну борбу л , јер баш нас она ослаби и унесреИи, уер баш нам она неда, да иодигнемо главе и да ирегнемо на миран, свесшран, иостојан и шшо ве&и рад у горе исшакнушом иравцу. А у шаквом раду сиас је наш. Уз шакав рад, а — без унушарње „авшономне борбе" и неиресшаног гложења и шрзавица разних, ирекужиЛемо онда и назар>енсшво и Пргомеља. А без тога свршешак — ко зна ?

Сауеап! соп8и1е§! Поводом вести, да ће се наш народноцрквени сабор овог лета усигурно састати, донело је „Наше Доба" чланак од г. Ђ. В., на који хоћемо да учинимо некоје иримедбе — ни по бабу ни по стричевпма, већ ио правди Бога истинога. Госн. писац помиње, како су послови свагдањег саборског заседања двојаке природе: административни и организаторни. Због размирица око потоњих занемаривани су дојако први. Те су то. дакако, и црква и школа и фундације морали штетно осетити. Отуд је нар. цркв. иметак делимице отуђен и фундус оштећен. Сабор ће ту морати тражити рачуна и пружити лека за даље. За тим очитује г. писац, да би сабор требао да напусти сваки организаторни рад, па да „прионе око уређења практичних потреба

и невоља." „Јер, вели г. нисац, ако се постарамо, да поједини органи у нашем народноцрквеном животу добро функционишу, и да су снабдевени условима, који су им за опстанак и тачно вршење њихових дужности потребни, онда се празнина у савршеном (ваљда: савременом?) склопу организма наше нар. цркв. автономије неће тако тешко осећати и онда се и коначно уређење наших организаторских послова може слободно и с мирном душом до бољих времена оставнти." Узроке овоме назору налази г. писац „у другим политичким и друпггвеним приликама данашњег времена." Уверен је, да, би се организаторски рад, наиме у погледу односа наше нар. цркв. автономије према држави, само на горе могао обратиги. С тога је, вели, боље чувати „ове мањкаве институције," него новим организаторним радом и новим октројкана изгубити и ове пробити. И друштвене пршшке у нас навешћују, по г. писцу, фијаско организаторног рада. Госп. нисцу је ово сасвим природно, и то, по њему, не може ни бити друкчије. С тих разлога је г. нисац тог уверења, да докле од државе не добијемо гаранције, да ће наша народ. цркв. автономија бити права и истинита, т. ј. од државе независна, да је дотле излишан сваки даљи говор о њеном унутрашњем уређењу. Тек кад се тај услов оствари, онда ћемо моћи говорити о томе: „хоћемо ли конзервативне или радикалне институције да уводимо у оквиру наше народ. цркв. автономије." Госп. писац исповеда да је он за прве, али да нема ништа ни против других. „Јер, вели он, практичан живот показаће шта је боље и целисходније, а што се у практичном животу не онроба, то се врло лако бољим заменити може, нарочито ако смо у својој кући господари." Отуд извире, по г. писцу, за све странке дужност, да „прво од државе сгеку признање наше ираве и истините автономне независности, наравно под врховним државним надзором," и тек онда се може мислити и на унутрашње уређе'ње исте автономије. Да се то све пгго лакше и боље оствари треба будући иостаници да уђу добро спремљени у сабор. Овога ради нуждан је договор, али не договор по редакцијама, клубовима и странкама, него општи договор послу том до-