Srpski sion

Стр. 266

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 17

давао апостолима власт „праштања и задржавања грехова," кад су ту власт апостоли коћ крштењем добшш? Од куда и од кога „истичу" разне силе и власти у дркви Христовој, казаће нам то и носведочити и ово место св. иисма: „Дарови су различни, али је Дух један. И различне су силе, али .један Бог, који чини све у свему. А у свакоме се по.јављује Дух на корист; јер једноме се да.је Духом реч премудрости; а другоме реч разума. по истоме Духу; а другоме вера тим истим Духом; а другоме дар исцеливања, по томе истоме . Духу; а другоме да чини чудеса, а другоме пророштво, а другоме да разлику.је духове, а другоме различни језици, а другоме да казује .језике. А ово све чини Јвдан и тај исти Дух, раздељујуКи по својој власши свакоме како хоЛе. и (I. Кор. 12., 4.—11.) — Хоће ли, желе ли, траже ли назарени још бољег, јачег и јаснијег доказа томе, да у цркви Хртстовој сви „дарови", све „службе," и све „силе" и власти, па, дакле, и служба и власт свештеничка „иетиче из св. Духа"? Ако хоће још бољег, ако желе још јачег, ако траже још јаснијег доказа — дати им не можемо, јер сунца им скинути у стању нисмо, а баш и да јесмо, тога чинити нећемо, тврдо уверени, да баш ни јарко сунце ништа не би вредило, ништа не би помогло — слепцу, а ни тврдоглавцу. А сад да видимо, како је са оним назаренима, који увиђају и признају потребу свештенства у цркви Христовој. Изгледа. као да они назарени, који увиђају и признају потребу нарочитог свештенства у цркви Христово.ј, те који у својој верској заједници таково свештенство и имају, мање греше од оних назарена, који потребу ту одлучно поричу, те који нарочитог свештенства и немају. А у самој ствари, ако они нрви не греше још и више од ових последњих назарена, али мање — баш накако. Јер увиђајући и признавајући потребу нарочитог свештенства у цркви Христовој назарени ти уједно јасно и гласно признају и сведоче, колико се огрешише о тајну свешшенства одметнувши се од законитог Христовог и апостолског свештенства; колико се огрешише о цркву Христову оцепивши се и оделивши се од православне цркве, у којо.ј се одржава и чува истиниго и законито свештенство Христово и апостолско.

Па је ли доиста тако? Као што неке реке и речице стоје у непосредној или посредној свези са извесним морем: исто тако и главне и помесне цркве морају бити у непосредној и посредној свези са црквом Христовом, односно аностолском. По себи се разуме, да у овом упоређењу морамо замислити обрнуги ток, не изливају се реке и речице и море, него се море у реке и речице разлива. Па ако нека река и речица не стоји ни у иосредној, а. још мање у непосредној свези са извесним морем ; ако се на име између извесног мора и извора неке реке и речице налази мањи или већи део суве земље: онда се никад и никако не може ни мислити, а још мање тврдити, да је вода неке реке и речице дошла из извесног мора, које је од те реке и речице мањим или већим делом суве земље ■ растављено удаљено. — Живот цркве Христове века апостолскога ми можемо сматрати морем. а све цркве — главне и помесне — „рекама воде живе" (Јов. 7., 38.). Према томе, корита свију река и речица мо рају бити испуњена водом из тог мора разливеном; другим речима, живот свију главних и помесних цркава мора бити испуњен живохом цркве Христове века апостолскога; није ли тако: онда дотична црква — главна или помесна — нема и имати не може никакоза права на назив „црква Христова". Ми смо већ видели и чули, да овдашњи назарени, — који признају потребу нарочитог свештенства у цркви Христовој, и који као да имају таково свештенсгво —- признају и исиоведају, да се њихова „црква", односно њихова верска заједница трајањем и животом својим не наслања непосредно на цркву Хрисгову века аиостолскога, да је на име почетак њихове верске заједнице дугим низом година, далеко већим од 1500 година одељен и растављен од живота цркве Христоре зека аностолскога. А кад је тако, онда њихова верска заједница, или „црква" никако не може бити иродужење и наставак цркве Хрисшове века аиосшолскога. А кад њихова „црква" није и никако бити не може „црквом Христовом", онда ни оно „свештенство", које је у „цркви" њиховој није и бити не може оно исто свештенство, које је Христос установио, које је у веку аносголском у цркви Христовој иостојало. Да то још боље и јасније докажемо, раз-