Srpski sion

С тр . 790.

Б р . 49.

покривала земљина, у своме делу „Система природе", нризнаје и исповеда величанство н иремудрост Бога, Творца васионе. 4) Наш српски мудрац, Досигије, који је — истина — као дете и младић за светошћу иотегао, те самоћу љубио и тражио, и слепо нримао и веровао све оно, што је нрочитао; али који је кашље „дивну светињу" занемарио и самоћу напустио, те неких „двадесет и пет година странствовао", разне воде бродио, многе земље проходио, у друштву учепих људи живот нроводио, и са њима мудре зборе зборио; који је сам „сврх сваке ствари слободно мислио" на то и другима саветовао — вели: „Ову књигу (прир >ду) ко чита са здравим богоданим разумом и ко њој следује, мора доћи к истином богопознапству," те ,,родитељима, учитељима и уиравитељима безлобне јуности" довикује: „Ову вечну књигу огварајте у свако време вашим чадом и учеником ; привикавајте их израна, да осећају, да познају и да чувствују премудрост благост и богате даре творца свога у створењу." („Срн. Књиж. Задруга" св. I. стр. 80. 78.) Сад: ако наука, сама по себи — као што се то обично држи и верује, или бар као што то иеки људи говоре и уверавају — искључује не тек веру, пего и саму помисао на биће Божје: онда ми не би могли, пи смели наћи ни једпог једитог научењака, који би о бићу Божјем и само помислио, а још мање у Бога веровао. А кад ми из гомиле научењака оделисмо њих четворицу не само са мишљу о бићу Божјем, него са јасном и тврдом вером у Бога: онда или тој четворици морамо одрећи зпање и науку; или морамо извести и закључити, те примати и веровати, да знање и наука не стоји у опреци са мишљу о бићу Божјем и вером у Бога. — Но горњој четворици знање а науку одрећи не можемо, јер им је то признао и потвр дио — сав свет; не преостаје нам дакле ништа друго, него закључити и тврдо веровати, да истипска, озбиљна наука, односно прави, истинити и поштени научењак <«а Бога мисли, у Бога верује, Бога штује, Богу се клања, Богу се моли. Што пак има учених људи без вере,

на чак и мисли о Богу (који бар тако говоре и нас о томе уверавају) томе могу бити ова три узрока: 1.) што ти људи, крај све науке своје, не могу да се уз висе до мисли о Богу, да умом узлете од вере о Богу, а мисао и вера та, у истипи, врло удаљено п високо стоји, тако да до мисли, до вере те и зраци најјачег, најоштријег ума једна допиру; а овамо ти .људи, ти учењаци туђој речи, туђем казивању не ће да верују; — 2.) што ти људи и не ће да море ума свога дугим летом до мисли, до вере те, сумњајући, да ће им се труд успехом увенчати, или већ у напред убеђени, да Бога нема и бити не може ; — 3.) или ти људи баш и не смеју, де се иоппу, да узлете до мисли, до вере о Богу, било због својих греиших дела — не смејући уверити савести своје о бићу Божјем — било због свога паучењачког гласа и угледа, као што то један учењак немачки врло лепо казује и сведочи: „доиста се веома многи пе би радо одали ирелигиозности (безверију), али ма и с тешким срцем морају то да чине, јер баш то спада у модерну образованост". („Глас Истипе" 1887. стр. 126.). * Мила браћо! Радујмо се и поносимо се, што смо — Срби. А радујмо се и ноносимо не тек за то, што посимо то дивно и дично име, већ више и унраво за то, што нам кроз жиле протпче мученичка крв оних див-јунака, који на коцу исноведише, ковопцем потврдише, крвл>у исписаше, а главама запечатише своје блаженство: јер не видеше, а вероваше „јединога Бога истинога", те муке мучише, крв проливаше и главе губише „за нресвето име Исусово." Та да једпога Бога не вероваше, да се Христу, Божјем Сииу и Бого-човеку не клањаху: зар би одбили част, презрели власт и одгурнули сребро сјајно, злато жежеио, дробни бисер и драго камење, те „за лепу веру Исусову" радије на коцу аздисали, о кононцу висили и живи трунули: „У тамиици, кући необичној, „Где но јесте вода до колепа, „Од јунака кости до нојаса; „Куда иду змије и јакреии.