Srpski sion

БК 4ђ.

„ОРПОЕИ

ШОН. к

С тр . 721

Л10И^Х РДИЛ8, Н №ПрЛВДаН1А /ИОА снакд-клх, ежЕ ткоритн та : праведенх сж ести" (Јез. 18, 9). По представљању Јудеја оправдање човек задобија, ако спољашње испуњава закон. Зато Павао и иазивље често ово јуд. оправдање бмоаоаотгј вх тоо уојлоо (Рим. 10, 5). А пошто га човек стиче својим рођеним заслугама то га пазивље такође ђсшмабчг] (Рим. 10, 3). Овој јудејској ог/.а1оа6угј гу. тоб уо\хои ставља апосгол (Фил. 3, 9) на сунрот §1*ш1оаш{\ 57. тоО 0еоО; а јудејској ошоаоашц Шос (Рим. 10, 3) — ахасоаиуу} Огоо. Из ове противности излази, да израз бсхасоаиугј 0еоО није својина Божја, не 1изШ;1а диа Беиз ^рзе 1и81из ез1, него својина, коју човек од Бога добија, дакле шзШа диа Беиз ћошгаеш шб1ит ГасГ! 15 Оправдање мора припасти свакоме оном, који верује, а оправдани треба из вере да живи (Рим. 1, 16). Жива вера обухвата све верне са Христом и сједињује их у једну целину, једно тело, којега је глава Христос. Од њега пак струји благодат оправдања кроз све удове тога оргапизма: иравда Божја вером И. Хрисша у све и на све, којн верују (Рим. 3, 22.) Унутрашње, истинито оправдање, којим Бог оправдава човека, једнако је ономе, којим је Он сам праведан. Ради ове сличности човечјег оправдања са Божаиским, даје Павао и првом као и последњем једнако име, на вели (у II. Кор. 5, 2), сврха је оваплоћења Христова: 1'уа ујргТс; увУМЈлг-б-а бтсаообугј 0гоб IV аитф (Хрсатф). Особита снага оправдања лежи, по аиостолу, у томе што оно оживљава у греху мртвога човека. Да је дан закон који може оживљавати, заиста би од закона била иравда (Гал. 3, 21). Оживљавање нак бива само кроз Христа с иомоћу онравдања, а резултат је тога живот (^ог/ј). Ако је Хрисшос у вама, онда Је тело мршво греха ради, а Дух жив правде ради (Рим. 8, 10). Као што је овде телесна смрт иоследица греха, тако се показује живот као нлод милости. Јасну слику овога унутрашњег обнављања и оживљавања налази Павао у две главне чињенице искупљења Христова: „Који се предаде за грехе наше 15 В18рп1§. Кош. 8. 87—92.

и устаде за оправдање наше" (Рим 4, 25). У Његовој предаји на смрт види апостол пегативну страну оправдања: уништење грехова ; у васкреу нак другу позитивну страну: унутрашње обновљење и препорођење Са Христом мора најпре умрети стари човек, да опет оживи с њиме као нов (Рим. 6, 4). 16 У овој промени и обраћању из стања смрти у стање живота имаће удела само онај, који с вољом улази у крсну смрт Христову крштењем. Такав ће бити једном са Христом и у тој заједници умире стари човек за грех, а иодиже се и оживљава нови човек за оправдање. Јер ако ]е ко у Хрчсшу, нова је швар. старо иро^е, гле, све пово иосшаде (II. Кор. 5, 17.). Његов иосао смо ми саздани у Христу Исусу за дела добра (Еф. 2, 10). Овај од Бога саздани човек јесте и ио Богу дан у иравди и у светињи исшипе (Еф. 4, 24). Нема сумње дакле, да се суштина оправдања састоји у томе. да се човек дејством Божјим радикално измењује, ионово ствара и препорађа. Без таква унутрашњег обнављања не би могло бити никаква истинског оправдања. Јер сви сагрешише и изгубише славу Божју (Рим. 3, 23), морадоше се дакле из основа изменити, ако су хтели оправдање пред Богом. Пошто ово морално обновљење није било могуће човеку, то га је произвео сам Бог у Христу Исусу. А кад се иоказа благодат и човекољубље Сиаса нашега Бога^ не за дела ираведна, која ми учинисмо, нето ио својој милосши сиасе нас бањом иреиоро^ења Духа свеш,ог, којега изли на нас обилно кроз И. Христа, Сиасишеља нашег, да се оправдамо благода^у Његовом и да будемо наследници живота вечнога ио иаду (Тит 3, 4 — 8). У овим се речима садржи све учење о оправдању. Али ни једна мисао није нашла јаснијег израза од ове: да је оправдање преггорођење и обновљење. Неправедно делити препорођење од оправдања овде је сасвим немогуће. Из одређења: „не за дела, него по својој милости" види се, шта Павао разуме под изразом: „спасе нас". Овде се бшоиооитц 0гои на супрот ставља бмоссообчгј г^ груму уороа То се види такође 1в БЈзрхп^, Ап сИе Котег 8. 170.