Srpski sion

Стр . Сђ4.

„СРИСКИ СИОН. 6

Вр . 89.

деца јој од блага ирироде Господару природе као захвалну жртву вратила. Па нека. их, који овом приликом подмећу цркви нашој, као да се само за спољашњости вата, а да унутрашњост празну оставља; као да очи деце њезине, која траже истину, само сјајем обреда хоће да завара; као да неће ни да зна, да је Бог дух, и да Му се духом и истином ваља клањати; — нека их, јер црква наша и такав говор мирно прима, као стена на њу наперене стреле, али и у овоме она остаје начелу своме верна. — Јер истина је, да је Бог чисто дух, али није чисто дух човек. И оно, што је божанско, када ступа у свет међу људе, мора да се очовечи. И човечји дух се у самим спољашностима приказује. Дирљиви говор са уста генија, неми бол на лицу паћеника, радост у очима сретних — све је то спољашњост, ипак нам је нриродно, јер је то снољни и видљиви израз душе наше, коју ми не видимо. Тако су и обреди наши израз молитве, блатодарности, поштовања и оданости према Богу. И ако се ови обреди, као што нам неиријатељи подругљиво добацују, — из много речи и покрета састоје, али свака реч, сваки нокрет има свој смисао и своју цељ; сваки и најмањи спољни знак има своје унутрашње значење, и служи ради изражаја најчистијих осећаја побожнога Хришћанина. Само неколико примера да вам наведем. Нпр. радња иосле великог входа, када свештеник и ђакон уђе у олтар са часним даровима и смести их на часну транезу, те откривши их нокрије их ваздухом и окади их, но томе затвори царске двери и навуче завесу, — све то има свога значења. Часни дарови престављају нам тело Христово, а свештеник и ђакон — Никодима и Јосифа ариматејског, који су тело Христово са крста скинули и иоложили у гроб! Дарци престављају плашчаницу, а ваздух — камен, који су Јудеји на гроб Христов навалили. Часна транеза је Христов гроб, а кађење подсећа нас на мирисе, којима су тело Христово намазали. Затварање царских двери и навлачење завесе преставља стражу, коју су око Христовог гроба Јудеји поставили. Или нпр. из данашњега чина троносања овога храма, и ако ћете временом мање више све заборавити из овог подужег и нуног зна-

чаја обреда, али ови крстови на четар стране остаће вам вазда у памети, јер ћете их свагда видети. Па шта значе ти крстови? Крст нас у опште подсећа, да нам се под заставом крста ваља борити против наших душевних непријатеља; и онда ће нам најсигурнија бити нобеда, ако по иримеру И. Христа свако свој крст мирно и трпељиво буде носио. 0, тада ће живот наш бити борба. али смрт победа, а награда — вечито блаженство. Четири крста на чегир сгране показују тежњу нашу, да се Христово Јеванђеље на све четири сгране света рашчује и рашири и да једном буде Христом обећано једно стадо и један пастир. Време ми не допушта, да вам и дал>е излажем значење појединих обреда наше св. цркве, али већ из наведена два примера можете се уверити, да је наше св. богослужење пуно символичких радњи и знакова, узвишених мисли и поука и сећања на живот и науку Христову и да оно није сушта — празна спољашњост. На Христову цркву није одмах у ночетку синуло сунце мира. Малено горушичино зрно ухватило је корена у крви расадника му. Брод спасења пловио је вековима по крвном мору својих следбеника. Као што је израиљски народ у пустињи без домовине своје сад овде сад тамо разапео шатор над кивотом завета ради молитве, тако и нрви Хришћани сакривајући се од крвних непријатеља својих могоше само у земуницама и гробовима вршити св. богослужење, где им олтар беше сандук којег мученички умрлог им брата, те над њиме принашаше бескрвну жртву. 0 каЕШОј цркви ни разговора не беше. Хиљаду очију их вребаше, да их ухвате на богослужењу, како би их у гомили могли смаћи са овога света. У највећој тајности држаху место богослужења, па ипак никад не беху сигурни, хоће ли се оданде вратити живи, и не ће ли баш онда, када буду учесницима жртве Христове, и они сами пасти жртвом за Хрисга. 0, ал зато се ипак скупљаху, ипак беху ностојани у ломљењу хлеба и у молитви не тако, као многи данашњи Хришћани, који у вери благодат мира наследише од својих старих, али веру своју не поштују и у своју корист ју не употребљују. Напослетку са владом цара Константина великог и после њега црква је дошла до мира. Није требало више под земљу сакрити се, већ