Srpski sion

Ј5Р. \(Г ОРШ Вједомо јест племенитородиам вагаим, како почившаго хажи Павла Шошкототскаго вдова, и син јеја обиждени и ограблени биша, пришедшеже Арх. Митр, сему конзисториуму просиша номошчи о возврашчении ограбленаго своего имјенија. Но занеже земли обичај купно с уставом царства њест мошчно премјенити, и тако должни сут нутем суда свое тражити. Сего ради нрепоручует конзисториум сеј Арх. Митр. вашим племенитородиам, како добрим Христианом, да би сте дјелу и претензии их јединому доброму прокуратору или и Г. Парницки отјавили, и преноручили, да подобајушчим начином процес инкаминира, а ашче далша какова препорука возтребовала би, јавити изволите сему конзисториуму, јако да вједает самој их ексц. Г. ^рх. и Митр. предложити, куд и камо и кому потреба будет препоручати дјело тое. В прочем — Дано из конзисториума Арх. Митр. в Карловцје 29. Јан. 1755. Партениј Павловић с. р. еиископ с дружиноју. (Наставиће се.)

0 вероучитељској мировини. Предлози, које сам у погледу вероучитељске мировине изнео на скупштини свештенства вуковарског протопрезвитерата и V 12. бр. „Срп. Оиона", потакли су преч. г. А. Костића, да се о њима изјави. Радујем се, што је г. А. К. пожурио са својим мислима, јер одбор седморице брзо ради, а ми, изгледа крећсмо се споро. Тај је одбор већ предао Саб. Одбору молбе, дабогме без наших допуна, као што је и питање у погледу дотације и мировине свештенства упутио само на парохијско свештенство, а не и на вероучитеље („Срн. Сион" бр. 14. стр. 394), и ако је у то доба већ могао знати за наше жеље. Зато још једном молим преч. гг. колеге, да се изјаве. Досад сам приватно добио две приволе за своје предлоге: од г. проф. Ив. Маширевића и г. катихете Јована Крајновића из Огошца, а г. А. К. се ево јавио још са посебном допуном, Мало би било, да се загрејемо за ову ствар само нас четворица. Овом приликом молим и преч. г. А. К. да уважи разлоге, који се односе на оне моје допуне. ОРПОКИ ОИОН 1904.

СИОН С тр. 433.

Преч. г. А. К. се слаже и са допунама и са мотивацијом оба моја предлога, само није за провађање прве допуне у оном смислу, како сам ја предложио. Ја сам наиме предложио ренту, а он тражи целу мировину, али из автономне закладе. Тим би пак мој први предлог добио сасЕим други правац. Главна мисао г. А. К. јесте, да се катихете пензијонишу из автономне закладе, а из државне — који хоће. Према томе који би хтео, могао би заиста имати двемировине, а то би било — јединствено. Мировинска се уредба, уопће донаша, да се обезбеди личност и породица чиновника у староети и породице му носле његове смрти. Је ли према томе вероучитељ постигао пристојну мировину, одговорено је хуманости, на коју сваки има права. И он се сам мора с тим задовољити, ако му је збринута егзистенција у старости, а породица му после њега. Њега истина шаље Црква и на катихетску службу, али га шаље збринута, иредаје га држави, да га она дотира и води бригу о његовој старости. Кад га пак Дрква види збринута, неће имати разлога даљој бризи. Зато сам начустио тражење потпуне мировине за вероучитеље из автономне закладе и тражио само неку одштету за уплаћивање, а да је то и оправдано, доказаћу одговарајући г. А. К. на његова питања и примецбе. Прво је питање поставио г. А. К., игта ће бити с оним вероучитељем, који пре навршене 10. године службовања, које му се рачуна у мировину, постане неспособан за службу. Одговор је на то једини: с њим б ч и било исто оно, што је и сад, и боље него сад. Он би уживао онолико, колико га иде, а свакако бп било више него сад. Изнашајући цифру, г. А. К. је заборавио — нека ми опрости — да у таквим несрећним случајевима земаљска влада подељује припомоћи, ге тако добија дотични ипак више, но што је наведена цифра. А уз то ни Црква не може мирно гледати такву несрећу свога чиновника, него му притиче и новчано у помоћ. Добија такви истина мало, особито катихета на основним и грађанским школама, али таквом несрећном вероучитељу неће се моћи намакнути више ни у ком случају. Јер ако држава не може, автономни ће фонд моћн још мање. И он ће морати уредити парохијском свештенству мировину према годинама службе, те ни парох, који није одслужио 10 година, •о