Srpski sion

С тр 434. СРПСКИ

неће имати богзна какву мировину, вЛ ће се с њом морати мучити и таворити, ако му се не помогне посебном припомоћи. Главно је, што би г. А. К. хтео, да се вероучитељи диспензују од уплате у земаљску мпровинску закладу. те да се мировина вероучитељу исплаћује из автономне мировинске закладе. То је г. А. К. требао изнети као носебан предлог, али само за вероучитеље основних школа. Катихете професори на средњим школама пак никад не би хгели пристати. Г. А. К. као катихета на основним школама има свога разлога, зашто бп то хтео, јер такав катихета има мировину пучког учитеља, која је свакако мала, мања него што би била мировина пароху и него што његова спрема захтева. Његовим би предлогом катихета основних школа заиста добио, али нека добије на други који начин, а не тако, да све остале катихете штетују. А да би заиста професор-катихета био у јако великом назатку, јасно је, кад се узме у обзир, да он има професорску мировину, која ће свакако бити већа од парохијске мировине. Осим тога је у изгледу и побољшица плате, а с тим и мвровине, те држимо, да нема ни једног средњошколског професора-катихете, који би се својевољно одрекао ирава на већу мировину. Предлог г. А. К., да се сви вероучитељи без разлике обвежу уплатити у автономну мировинску закладу свој улог и приносе, а да им се остави на вољу, хоће ли уплатити у земаљску закладу или не, управо је неизведив. То нити би хтела земаљска влада, нити конзисторија. Конзисторија прво и прво не би хтела давати мировину државном чиновнику, а још мање би давала потпуну мировину оном вероучитељу, који већ има потпуну мировину од државе, Та конзисторија не пушта умировљеног вероучитеља или професора богословије ни на администрацију парохије, дакле ни да активним радом заслужи, јер је већ опскрбљен државном или другом мировином. Таквих примера имамо и у архидијецезалне конзисторије постоји такав формални закључак. Тим ће мање дати потпуну мировину оном свештенику, који није био у парохијској служби. Земаљска влада пак не познаје такових половних уредаба: хоћеш — нећеш. Или ће вероучитељ бити умировљен из неке закладе, или неће. Влада неће пуштати своје чиновнике, да се редовно

Кр. 1В.

пензијонишу код њој страног тела, а код ње тек по гдекоји. Она би пустила вероучитеље да се пензијонишу код автономне закладе, али да се одрекну њене мировине. А на то не би нико пристао. Или би били дакле сви, или ни један, пензијонисани из њене закладе. А да се један умирови овде, а други онде, то не може бити, као ни то, да се једна особа.умирови на два места. Бздава је то и тражиги. Г1а узмимо случа 1 , да се узакони, да < е вероучитељи пензијонишу само из автономне закладе. На то би држава пристала, јер би јој било мање терета. А шта би било са вер >учитељем? — Ми имамо права на државну мировину, која је нрема приликама при потпуно ислуженим годинама доста велика. Па ипак уплаћујемо Фениксу, Грешаму и другим друштвима сигурацију, јер смо ради да збринемо своју породицу што боље. И то не уплаћујемо радч себе, јер док смо ми у служби и живи, имаћемо колико толико пристојно издржаваље, него нам је породица брига. А уптата тим друштвига је много већа, но што се плаћа у мировинску закладу. Лакше је дакле уплатити у две мировинске закладе, кад то иде, него у једну закладу и једном новчаном друштву, тим лакше, кад знамо, да нам је породица после наше смртп добро збринута. Парох ће и при мировинскпј заклади плаћати сигурације разним друшгвима, те ће му бити теже него вероучитељу, а уд*>вица му мање добије, него вероучитељева. Да оправда своје мишљење, да би вероучитељ ипак могао уживати и две мировине, навађа г. А. К. један став из мога чланка, којим сам поткреиио своје мишљење, да вероучитељ не може имати две пензије. Те моје речи гласе: „Држимо, да вероучитељ не може имати дуплу мировину, јер од које ће га службе нагае автономне власти решити, да му дозначе мировину из своје закладе?" Морам опет рећи г. А. К. и ако ми није мило, да оирости, али да је криво разумио те речи. Немам обичај, да се чудим ником, нити да кажем, да ми изгледа чудновато туђе мишљење, па се зато не чудим, ни што је г. А. К. погрешно схватио те моје речи, јер можда их је прочитао само једаннут, па је добио такав утисак од њих. Можда сам се и ја нејасно изразио. А ипак држим да нисам. Ја нисам питао, од ког ће га услова ослободити наше автономне власти, да би могао добити право