Srpski sion

74.

Преподобњејши Г. Игумен! Паче моего ожиданија и днешни дењ обрјете мја в невозможности оиредјеленија на содержавие училишча монашескаго рати ооложити. В днех мало нрошедших, по крајњеј нуждје да би избјегнути монастирју нашему присуждениа в седрии екзекуции, јако сљедствија из продеса с Коларовићем, ово за держание Госнодскија столиди, ово за рекурс к самому Трону издадох болше 150 Фор. Тако избисја ми из руку новац, за вас преправлен бивши. Ничим менше за кои ден поне половану посљу вам. Вашего Нреиодобија В мон. Шишатовцје 31. Августа 1819. * * * И ако је још 1826. нрви уредеик „Љетописа 1 ' Ђорђе Магарашевић. ког су „згољни Хрвати" прекрстили у Јураја Ословића, у 4. књизи у примедби на стр. 22. рекао : „Какви би драгоцјени били за нашу Љетопис прилози они, кои би описали заведение Педагогическое — — — — и ^а монашески чин у Монастиру Хопову под Г. Г. Иринеем, игуменом сада хоповским; Мојсеом Поповићем, Арх. сада Јазачким и Александром Мединцем, намјестником Привиноглавским —поред свег тога, што је у то време жив био и Иринеј Радић н Мојсије Поповић и Александер Мединац, учитељи монашке школе у Олову: нико се нађе, да напише коју више о њојзи. Нама је у део пала та част, да ма напред наведено о њојзн наведемо. те сад бар знамо, ако не баш све што би требало знати, а оно инак доста. Грађу напред наведену нашли смо нешто у архидиецезалној архиви, нешто у заиисницима ман. В. Ремете, а нешто нам је доставио и иреч. г. др. Августин Бошњаковић, протосинђео и управитељ ман. Оиова, на чему нека прмми и овде нашу захвалност. Ако ко још шта више зна о поменутој монашкој школи, веома ћемо му бити захвални, ако нас о томе извести.

Интерконфееионални одношаји у земаљском сабору у Загребу. Д. Р. Приликом прорачунске дебате у загребачком земаљском сабору, у седници од 8. (21.) јануара ове године, народни је посланик изборног котара сремско карловачког г. др. Лазар СекулиЛ, цатријарашконародни секретар у свом говору, рекао у погледу верских одногааја у Хрватској и Славонији следеће: Обиљеживши тако своје становиште у најкраћим потезима, одмах изјављујем, да у неким нашим одношајима, који се тичу богоштовног одела, налазимо такав ред, који ћу ја назвати таково неуређено стање, за чије одржање по својој савести не бих могао и не бих смео вотирати тражени предрачун. Мислим овде, високи саборе, на интерконфесионалне одношаје^ код нас. Ти интерконфесионални одноишји су данас код нас такови, да данас не зна ни законодавац ни извршилац закона, а ни ми сви скуиа, гито је у том иогледу закон, што није, што је иравилно, што није, и ми сви скуиа осећамо, да у том има неиравде. Мислим, да нисам претерао, што сам рекао. За доказ оправданости своје тврдње рећи ћу само један Факат, који се не тиче каквога отписа какове давно нестале канцеларије, нити каква интимата из каква мрачна кута или патента сумњиве вредности,већ се тиче познатог конкордата , који у интерконфесионалне односе наше домовине јако запљускује, а за који се не зна, да ли ваоки или не ваоки. Са банске столице је изјављено, да не важи, с друге стране се доказује, да у неколико важи, а с универзитетске катедре се ироглашује, да потпуне важи. Није ми намера, да се упуштам у полемику с тим разногласним енунциацијама и тврдњама, хтео сам само констатирати, да код нас у једном делу поља богоштовног влада такав правни ред, да нисмо сигурни ни код тако крупног закона, као што је конкордат, о његовој ваљаности. А што је онда са ситним инти-