Srpski sion

ОРПСКИ

сион

утр. < <.

ли га сваки презирао, и мрзио на њега, као на какеог саможивог одљуда, и себично страшило човјечности. — А кад промислимо још и то, колигсо је један такав кадар наудити добродјетели цјелога онога обпхтества, у коме живи; онда морамо признати, да је он и права несрећа, и каштига за своје опгатество, и за цјео народ, на који по пореклу своме спада. — Ои даје повода, да га се сви у околини његовој клоне, да га сви пре зиру, да на њега сви мрзе, а тим истим даје заједно повода и томе, за због њега гадни ови пороци: неповјерење, презирање, и мржња срцем свију они који се около њега налазе, овлада. — Ето, како се једним човјеком грјеси распростиру у обштеству! А шта је са оним народом, у коме такових, по несрећи, много има? Ондје ћ^мо бадава бранити такова магновења, која би нам била повољна и пријатна; јер она морају у таком случају бити сва страшна и грозна, једно страгп није и грозније од другога. — Боже мој! Боже мој! сачувај нас од такових људи, у којима вјере, љубави и надежде нема ! А какав је човјек, који вјере, љубави и надежде има ? Он вјерује Богу, љуби га, и нада се од њега свакој помоћи; јер сматра Бога као вјечну истину, он вјерује људима, љуби их, и нада се од њих свакој љубави; јер сматра људе као образ и подобије божије на земљи, као ближње своје и браћу своју, — он вјерује и самом себи, љуби своју будућност, и нада се својој вјечној блажености; јер сматра себе као безсмртну душу, која кроз бједе и невоље овога свјета на своје опредељење, к вјечној слави . божјој, тежити мора. Он само онда држи себе за сретна, кад и друге покрај себе учинити, или видјети може; и онда само зна да напредује управо у добру, кад види, да и његов род и народ, његово обштество. и све ч.овјечество у добру напредује. С таким се човјеком сваки слаже, такога се човјека сваки љепи, такога човјека сваки почитује и љуби; јер и он то све чини свакоме. Такав је човјек прави благослов божји, и права бла-

годат божија за људе, с којима живи, јер он један повода даје, да сви у околини његовој слогу, међусобно повјерење, узајмно почитање и љубав присвојавају, и у овим љепим добродјетељима успјевају. Боже мој! Боже мој! дај нам, да сви таки будемо! Ето нам сад правила, по коме ћемо досадашњи нам живот сматрати, и одсадашњи управљати. У животу нашег народа има догађаја, који нас опомињу на величије и славу божију, која је просијала у нама; опомињу нас на особити промисао божји, који се показао на нама; опомињу нас на љепе добродјетељи наше, које нас увјеравају, да смо достојни синови отца нашег небеснога, и православне наше цркве били; — а има много и таки догађаја, који нас опомињу на велике грјехе наше, због којих је Бог одвратио лице своје од нас; јер је у нама величије и слава његова потамнела била. Док се народ наш у свима својим околностима покрај чистоге свога разума ослањао на вјеру у Бога и у његову помоћ; док је њега, на свако његово дјело, покрај праве побожности подизала љубав к Богу и к ближњему; док је њега у животу његовом, покрај повјерења к својим силама, и уздања у своју јуначку срећу, управљала надежда на Бога, и на његову милост, т. ј. док је вјера, љубав, и надежда владала умом, срцем, и вољом нашега народа; дотле је народ наш србски и у свјету, и у цркви био велик народ, сретан народ. — Промисао је божји пратио узастопце све кораке његове, — благодат је божија производила љеп и очевидан напредак у свима његовим дјелима, и пословима: он се дичио и славио свим оним, чим се диче и славе велики и сретњи народи овога свјета. — Коме не би потекла суза радоети од милина, кад се опомене оних времена, кад је народ наш сам свој био! — А може ли, за народ ма који на свету, и бити што веће и прече од тога, кад може свакоме слободно у очи погледати, и с поносом му рећи: ја сам божји, сам свој, и више ничији? — Ја незнам, шта