Srpski sion

Бр. 23

СРПСКИ СИОН

С® р . 631.

те да се место мирна, корисна и плодоносва рада, вечито боримо око тога, хоће-ли ова, или она странка доћи ва крмило. Ето то и једино то смо радили пуних 40 годинч лана, а време је међу тим муњевитом брзином прохујало, и ми данас стојимо исто тако неспремни, исто тако несређени, исто тако без крова и сигурна прибежишта, као што смо стојали и пре 40 година. Па докле ћемо тако ? Зар ми још ни данас не уввђамо, да не лежи будућност овостраног српског народа у томе, да-ли ће победитп радикали, либерали или клерикали, него једино у томе, да ли ћемо знати да спасемо школе наше и да их удруженом силом и сложним радом подигнемо на ону висину, на којој ће одговорити свима сувременим захтевима? Зар мв још ни данас не увиђамо да угрожену нашу црквено-школску автономију нећемо обезбедити тиме, ако се међу собом вечито свађамо и инатимо, него једино тиме, ако се сложно и удружено боримо против онога, који нам то наше, законом ујемчено нраво неће да призна? Јер како стојимо управо са нашом дрквено-школском автономијом? Каже се, да је имамо, а у истини се пак државне власти уилеле у сам организам наше цркве и школе, те не само да не штите то наше, законом ујемчено право, него баш оне спречавају ту автономију и оне врше Функцију главног и меродавног органа црквеног. Прва и најглавнија би нам задаћа дакле била, да се ослободимо од те незаконите државне окупације, да извојујемо потпуну самосталност цркве и автонономије наше и да постигнемо већ једном, да бар у својој рођеној кући, коју смо стекли и коју одржавамо својом муком, својим трудом и својим трошком, да бар у тој кући ми сами будемо господари. А можемо ли то постићи? Можемо, јер будемоли се за то сложно борили са законом у руци, успех ће на нам бити неизоставан. XX. зак. чланак од године 1848. јас.но нам каже, да је наша црква исто тако слободна, као и калвинска, лутеранска или румунска. Тај закон веже и државне власти, на тај се закон позивају с дана у дан сви чланови и данашње владе, тај закон треба дакле да уиотребимо и ми за снажно оружје у борби за самосталност цркве наше. Јер кад се признаје и штити слобода управе калвинске и лутеранске цркве, мора се признати исто то и нагаој цркви, ако се не мисли да се ногом гази тај XX. зак. чланак од год. 1848. и ако се не мисли да се отворено и јавно призна, да у нашој отаџбини не влада равноправност и не влада закон, него само сила и воља моћних. Јест, тим би законом у руци могли постићи, да нам се у нашу народно црквену автономију не мешају државне иолитичне власти, али би онда ваљало да се на црвено-автономном пољу и ми кло 1пмо сваке политике. Но догод се ми на пољу црквено-автономном делимо у радикалне, самосталае и либералне странке, дакле

у странке које имају и политичне цељи и политичне програме, дотле ћемо се узаман борити за потнуну самосталност наше цркве, јер не ћемо моћи спрати са себа сумњу, да ми и на том пољу тежимо за неким политичким цељима. Погледајте само на нашу браћу Мађаре ! И они се деле у снажне политичне партије; ту вам је чстрдесет осмашка Кошутова странка, ту вам је била БанФијева нова и Тисина либерална странка, али кад су чланови тих њихових странака, дошли на њихове протестантске конвенте и црквене саборе, ни покушаја нису учинили, да се и ту групишу у БанФијеву, Тисину илити Кошутову странку, него су свагда као најискренији пријатељи и најрођенија браћа сложно радили око унапређења своје цркве. Па ето они су себи извојевали автономију, а ми и поред нашег силног хвалисања и силних наших китњастих декламација, још је и данас немамо, и будите уверени не ћемо је никада ни имати до год се будемо и на нашем народно црквеном сабору, делили у радикалне, либералне, самосталне илити друге какове партије. Ето то је узрок, што ја не ћу да припадам ни једној нашој странци, него сам намеран, да радим ван странака, слободан од сваке нартијске везе, ли као родољубив Србин, који воли школу и цркву своју и коме на срцу лежи бољитак народа свога. Обележио сам ову идеју, које ћу се у раду мом свагда непоколебиво придржавати. Доцустите сад, да вам обележим и оно становиште које би на сабору у нојединим важнијим питањима заузео. Не зна се у напред, шта ће бити програм рада сазванога народно-црквеног сабора, но врло је лако могуће, да ће се приступити претресу оних предлога, које је саборски одбор још године 1904. израдио, и са којим се тобож мисле коначно средити наше црквено автономне црилике, Искрено вам морам нризнати, да ја те предлоге у тој ®орми, како их је саборски одбор израдио, нити ћу потпомагати, нити ћу их примити. Ко је ма и летимице прочитао те површне, неисцрпне и вашарске елаборате, тај се је морао уверити, да се њима у нашем црквеном автономном животу не би пошло ама ни са кораком унапред. Смешним се ситничарењем описује и наређује у њима све оно што је споредно и што је само Формално, а са свим се паборавла на оно што је језгро и најважније. Саборски је одбор нашао за преко потребно да нареди, како ће морати сваки бирач при гласању, да засуче рукаве, да у сваку изборну кутију тури песницу, па после да огвори руку и да докаже, да је изборну куглицу заиста спустио у једну од изборннх кутија, али није нашпо за потребно, да бар и једном речицом означи одношај наших автономних власти, ирема државнима, и да повуче ону границу , коју државне власти не Ие моРм никад ни у ком случају ирекорачити, Саборски је одбор нашао за ио-