Srpski tehnički list

-- 1288

који су отпочели од нијнижих положаја, а постали главни управници (сепега! тапавег5) најважнијих железница у краљсвини.“!)

У радионицама Најн-Елмса, у дворанама за шегрте раде један поред другога, у једнаком оделу без ичега по чему би се разликовали, синови радника и надзорника и синови богатих трговаца и свештеника. И ови господски“) синови рано почињу шегрство: кад пређу седамнаест или осамнаест година, сувише је доцкан, младићи од двадесет и двадесет и једне године, који су дошли после свршених студија на Џтуегзну — "Сојеве зсћоој. у, Спуот [,опдоп Зсћоо! или после специјалних студијају Сеп «та! Јиз иноп, нису се могли навићи на тежак посао, који су морали радити и сви су одустали од њега.3)

У фабрици коју је основао сер Јосиф Вајтворт, у Манчестр“, раде не мање од две хиљаде радника; инсталација је савршена, а одржавање беспрекорно. Много места, ваздуха, светлости; радионице су часте, као мост какве ратне лађе, алати порећани као за смотру. Свуда влада најлепши ред и строга дисциплина. Радници такве фабрике брижљиво се бирају и привлаче; то се познаје по њиховом држању, кгоз које избија извесно веће достојанство. Они су најбоље плаћени у Манчестру. Сви изгледају задовољни, страсно одани своме послу и поноситк заједничким делом.

И данас се у Вајтвортовим радионицама израђују поглавито машине радилице и топови. Фабрика има много рада, захваљујући великим поруџбинама Адмиралитета:). Син управников, г. Г,.., младић од својих двадесет и осам, највише тридесет година, води ме свуда; успут разговарамо:

_ „Сви су наши инжењери, каже ми он, људи од заната (ргасиса! теп), који су се сами уздигли. Ушли

1) Тре тотетр апа тапаветет ој ап Епагизћ гатоау, ђу Сеогге Етаау, сепега! тапавег ој 'е Гопаоп апа Молћ- езтет Катоау Топаоп, 1890, стр. 28, — У шеснаестој години свршивши ргаттаг зећоо!, Џорџ Финдли је ступио у службу кол славног Томе Брасија, предузимача гвоздених путова који је тада градио пругу из Регбија у Стафорд; одатле је дошао до свога данашњег високог положаја.

9) Синови имућних породица већином плаћају премију (ртепиит) за допуст ца буду шегрти у каквој радионици велике идустрије у Најн-Елмсу премија износи 200 фуната (отприлике 5000 дин.) годишње. Изгледа да је ова велика сума нека врста заштитног права, утврђеног под притиском радничких корпорација. 3) Ј. Петигрев не мисли да је садашњи систем без мане По његовом мишљењу требало би да младић по изласку из школе, проведе годину дана (од шеснаесте до седамнадсте или од седамнаесте до осамнаесте) у радионици, да би задсбио тачан појам о занату и упутио се у ручном рад/, затим да две године прати курс какве техничке школе, као што је Епуђишту СоПЏеве

или Сепфга! Ја иноп, и те после тога да се понова вратиу ра- |

дионицу, где би брзо прошао кроз тешку пробу шегртовања.

1) У јуну 1890,

су у фабрику око четрнаесте године у средњу руку прошли су кроз све радионице, научили све финоће и све мајсторије, прешли све ступњеве хијерархије. Што се тиче њиховог научног образовања, могли су га ширити само посећујући вечерње школе.. То су факта. Сад, не поричем, додаје, вредност обимнијег научног образовања, али кад би требало бирати, ја бих прегпоставио чисто практичну спрему, јер је она неопходна. Опште је убеђење, у Енглеској, да се без тога не може ништа учинити. Сви велики проналасци су дело практичара, који нису ни слутили све теоријске разлоге ни све последице својих открића. Сер Јосиф Вајтворт нами“ сли једном, да узме у службу једнога зе п от мтапо |ет-ај) и да га начини управником радионице. Овај учени човек мораде да напусти место после шест месеци; сва његова математика није му служила ничему. Кад је требало решити какав проблем конструкције, он је увек остајао иза људи од заната, Ја признајем да су вечерњс школ у Манчестру недовољне; да су учитељи преоптерећени ; да и сувише хитају да сврше своје часове и олу кућама ; да, једном речи, не горе светим пламом онолико, колико би требало. Одељења за механику (епојпеег! пса дераг!теп (5) у техничкој школи у Овене-Колеџу су осредње вредности. У Манчестру недостају средства да се паучно изучава вештина инжињера, али се ипак механичка индустрија у њему необично развила.

„У Француској чиста наука заузима сувише велико место у стручном образовању ваших пнжењера. Шта из тога излази > То, што они начине, није просто. Кад сам посетио вашу Галерију машина

1889. године, изненадио сам се: ваше локомотиве,

ваше радилице, извесно су изванредно израђене, али су бескорисно сложене. Пошто је сувише тежак терет теоријских појмова пореметио равнотежу, француски инжињери су изгубили ослонац и нашли се изван чврстога земљишта искуства. Индустрија. да би производила много и јефтино, мора да производи просте ствари. То је, бар, енглеско уверење, и ми њему приписујемо успевање наше индустрије“. Г. Г.., додаје, да је и он сам отпочео техничко учење тек у осамвајестој години, али само зато, што је био управников син; иначе би морао радити у радионици још од четрнаесте године:

„Инжењер се не може начинити, продужио је он; инжињер се рађа као инжењер, па за тим сам образује. Њему је немогуће да постане прави кон: структор машина, а то значи да смисли план и да га изведе, ако не познаје, до најситнијих појединости, тешкоће и олакшице посла. Његови рачуни на

3) Први на чувеном годишњем математичком курсу (та петанса] Шроз) у Хембриџу.