Srpski tehnički list

— 98 —

Апатија и равнодушност међу инжењерима или, као што поменусмо, и малобројност, довели су и до рђаво донесеног закона о уређењу Железничке Дирекције, који је и инжењере Мин. Грађевина обухватио, као и до још горе његове примене и увођења у живот. И сами инжењери на министарским столицама, махом су мало водили рачуна 0 интересима сталежа коме су припадали. Министри Грађевина неинжењери више су урадили за инжењерску струку у Србији но Министри инжењери,

Тенденција новог закона о уређењу Железн. Дирекције била је материјална поправка стања свију железничких службеника и инжењера. И овакав какав је није потпуно правилно примењен, него је баш превођењем извесног броја инжењера на нов закон, а извесног броја не, учињена једна неправда, од које ће нарочито послови осетити, јер је природно да ће запостављени људи с мање воље и труда вршити послове, него њихови другови који су били срећни да добију бар онолико колико најмање треба да добије инжењер. Ту грешку, у интересу саме струке треба што пре исправити, у толико пре, што је на надлежном месту учињена колективна представка свију запостављених „у виду манифестације, која је импоновала својом појавом и достојанством, “

У неколико тачака у поменутом чланку учињено је и неколико предлога и писац је изнео и своје гледиште на који би се начин могла поставити база за сигурно и брзо подизање и унапређење техничке струке код нас, а специјално техничке струке по окрузима на онај степен на коме она данас стоји у целом напредном свету. Прво питање које је писац истакао јесте: Одвајање грађевинских одељака од полицијске власти. Заиста је у-

жасна ствар да грађевински одељци стоје под вадзором полицијске власти, а међу тим никаква веза међу њима не постоји, нити службени рад једних тангира рад других, и до год окружни инжењери факултетски образовани, међу којима има и са по 2 више стручне школе, буду стајали под полицијом, не може бити говора о каком интензивном раду и великом напретку техничке струке по окрузима. Данас кад и пореска оделења и цирински и шумски одељци имају своје управе, данас инжињери седе по окрузима везаних руку, јер готово на сваки њихов рад може да утиче, или стави вето, какав мање школован

полицајац, који је имао ту срећу, да стане на чело као шеф једног округа. Врло је хитна ствар, да се што пре реши питање о одвајању грађевинских одељака од полиције.

Положај окр. инжињера у државној служби, није ни мало. завидан, он је чак унижавајући. Док је судијама загарантована независтност и сталност у служби и уставом земаљским; док се сви без разлике цивилни чиновници премештају Краљевим указом ; дотле се инжињери Мин, Грађевина и инжињери по окрузима премештају (баш као и практиканти) претписом министарским!! Док су код свију факултетски образованих струка, већ уређене плате по периодским повишицама, као што је и код професора, судија, лекара ; дотле је унапређење инжињера остављено ћефу, јер је бивало случајева, да су поједини инжињери по 6 и 8 година проводили у једној класи.

Према овоме неопходно је нужно, да се што пре донесе савремен закон о урећењу Љлинистарства Грађевина којим би се извршиле реформе у самој техничкој струци и инжињерима регулисао положај у државној служби, онај и онакав какав имају у целом свету или бар код нас њима равни државни службеници по школи и раду. У интересу је опште народном, наносе у интересу напретка техничке струке, да се што пре изврше реформе ове и да се она постави на здраву и солидну основицу за решење и извршење оних великих и важних технички проблема, који имају да се сврше у корист подизања благостања и среће народне. Јер данас можете имати ма какво савршено законодавство у земљи; ма како добро уређење судова; високо развијену просвету; ма како добро уређену војску; ма како и ма колико других хуманих и културних установа; ако немате доста и добрих жељезница, путова, мостова, телеграфа, телефона и других културно техничких творевина: казаће вам сваки онај, који то све у својој земљи има, да вам земља није културна. А ко. лико ми имамо још огромно да радимо на Културно техничком преображају земље о томе не треба говорити.

Јануара 1912. год. Београд